Nekoliko bivših radnica zrenjaninske kompanije Drekslmajer ispričale su za VOICE da su zbog veoma teških uslova za rad postale osobe sa invaliditetom i potom dobile otkaz. Rukovodstvo ove nemačke kompanije demantovalo je navode radnica.

“Obavešteni smo poslednje nedelje oktobra prošle godine da smo neproduktivni radnici  i da je iz Nemačke došla direktiva da moraju da ugase neproduktivna radna mesta, a samim tim i da otpuste radnike. Proglasili su nas tehnološkim viškom, a do 26. novembra, kada su nam uručili papire o otkazu, zaposleno je novih 150 ljudi”.

Ovako za VOICE počinje svoju priču Veronika Ružić, koja je među 41 radnikom, koji su u oktobru prošle godine dobili otkaz i otpremnine u zrenjaninskom pogonu nemačke kompanije “Draxlmaier” (Drekslmajer) – dobavljača automobilske industrije. Od tog broja radnika, njih 20 su osobe sa invaliditetom, a među njima je i naša sagovornica. Pa ipak, sem što je otpuštala radnike sa invaliditetom, ova kompanija je u toku prošle godine takve radnike i zapošljavala.

Veronika Ružić je u Drekslmajeru radila pet godina i bila je raspoređena na liniji kao motač.

“Uslovi za rad? Može se reći da su grozni. U jednoj smeni u pogonu ima oko 400 ljudi, nema adekvatne ventilacije, zagušljivo je. U zimskom periodu ljudi s posla izlaze mokri i preznojani, jer se linija zaustavlja takoreći kad već sledeća smena treba da krene sa radom, odnosno bez pauze između smena”, objašnjava bivša radnica nemačke kompanije, koja je nakon otkaza počela da radi kao taksistkinja.

Prema njenim rečima, u vreme godišnjih odmora, kada je radna snaga “proređena”, radnike tretiraju, kako je definisala, “kao stoku”. Prema njenim rečima, tada se beleži i velik broj poziva Hitnoj pomoći.

“Posle su hteli da zabrane to, jer se dešavalo da u roku od 24 časa i do 15 puta moraju doći da ukažu pomoć, a bolnica je zapretila da će prijaviti firmu inspekcijama koje su nadležne za zaštitu radnika”, navodi ona.

Bivša radnica Drekslmajera objašnjava da je rad linija podešen da ljudi “crkavaju”, a kad dođe kontrola iz Nemačke radnici “slave”, jer uspevaju malo da se odmore, zbog toga što se trake usled nadzora usporavaju.

Ona navodi i i da se kazneno smanjenje plata obrazlaže na svakakve načine, ali uglavnom kao reklamacije – nađene greške pre ili tokom montaže kabla u automobile. “Mada sam ja lično imala iskustvo da je nameštena greška  kod nas samo da bi mogli da skinu s plate”, dodaje ona.

Njena kritika upućena je i na račun nepoštovanja odredbi o prekovremenom radu, što se, kako je rekla, ogleda uglavnom u neadekvatnom plaćanju i nenajavljenom ostajanju duže u pogonu.

“Ne pitaju da li možeš ili ne. Samo moraš da potpišeš da dolaziš ili pišeš izjavu ili dobijaš pismenu opomenu ili opomenu pred otkaz, a bilo je raznih pretnji ako se ne pojaviš na prekovremeni”, naglašava sagovornica VOICE-a.

Kompanija u Slobodnoj zoni

Drekslmajer u Zrenjaninu posluje od kraja 2007. godine i nalazi se u Slobodnoj zoni u tom gradu. Kako se objašnjava na portalu Ministarstva finansija, korisnici Slobodne zone imaju beneficije: uvoz i izvoz robe i usluga je slobodan, sirovine koje se uvoze radi proizvodnje robe koja je namenjena izvozu oslobođene su poreza i drugih carinskih dažbina, mogu slobodno da koriste strane valute stečene poslovanjem u slobodnoj zoni, esproprijacija nije dozvoljena, a mogu i iznajmiti, kupiti ili izgraditi poslovne, proizvodne ili skladištne objekte.

Ružić je prvi put na bolovanje otišla 2011. godine i to zbog ukočenosti.

“Sa kraćim prekidima bila sam pet meseci na bolovanju jer se ispostavilo da imam diskus herniju između 4. i 5. pršljena sa tendencijom da mi se pomeri još tri pršljena, što je posledica neprirodnog položaja tela osam sati”, napominje ona i dodaje da su tegobe nastale kad su radnicima stigle položene table za rad, umesto uspravnih, kakve su u početku bile.

Upitana da li u kompaniji postoji sindikat koji bi zaštitio radnike, Veronika odgovara potvrdno, ali i dodaje da su sindikalci  “prodali” radnike zarad svojih beneficija.

“Što se tiče tužbe, hoću da tužim Drekslmajer, ali ne zbog toga što su mi dali otkaz, nego zato što dok nije ovaj zakon od jula meseca prošle godine stupio na snagu, smenski rad nam nije adekvatno plaćen i što je nama invalidima  zakinut deo plate”, poručuje ona.

Kako je rekla, radnici su revoltirani jer su otkaze dobili zarad subvencija koje firme dobijaju od Nacionalne službe za zapošljavanje.

“Kao i što smo mi morali da se prijavimo 2010. godine, kad su hteli da nas zaposle na neodređeno vreme. A jako mali broj ljudi je dobio otkaz u periodu kad je država ukinula te subvencije”, napominje ona i poručuje da su osobe sa invaliditetom svuda u svetu zaštićene, ali da bi u Srbiji, da mogu, kako je rekla, bili stavljeni na giljotinu.

“Terali nas kao da smo stoka”

I Matilda Komatina je bivša radnica zrenjaninskog Drekslmajera, koja je takođe među 41 radnikom, koji je otpušten krajem prošle godine. “Tamo sam postala invalid. I danas imam posledice”, objasnila je ona za VOICE.

Kako je objasnila, u Drekslmajeru je radila šest godina, a sada je socijalni slučaj. “Predala sam 27. januara ove godine na pisarnici Gradske kuće u Zrenjaninu sve dokaze kojim potvrđujem da su moja prava povređena. A para za tužbe nemam”, istakla je Komatina.

Ova bivša radnica Drekslmajera pozvala je ministra za zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandra Vulina da dođe u Zrenjanin i sastane se sa otpuštenim radnicima. “Terali su nas da radimo kao smo stoka, a posle svega menadžment je žmureći dopustio otpuštanje radnika”, dodala je ona.

Prema njenim rečima, sada joj ne preostaje ništa drugo do da traži posao. “Ja želim da radim. Imam sina, koji ima multipleks sklerozu, a ja sedim kod kuće i jedem sama sebe”, poručila je Komatina.

Ova bivša radnica, kako je rekla, ima prvi stepen invaliditeta. “Pitam se ko će mene od 50 godina da zaposli sada”, dodala je ona.

Radnica: Svako gleda sebe

Dragica Majkić, koja je takođe dobila otkaz krajem 2014. godine, objasnila je za VOICE da radnici u zrenjaninskom Drekslmajeru rade sve što im se kaže, pa i kada ne mogu.

“Šest i po godina sam radila tamo. Imam prvi stepen invaliditeta, koji sam dobila radeći tamo”, rekla je ona. Kako je objasnila, njen posao bio je da mota kablove, nakon čega je radila i na liniji.

“Kada su otpuštali, nisu gledali učinak. Samo su otpustili sve koje su prethodno prebacili na pozicije pomoćnih radnika. Nisam ja kriva jer nisam zdrava”, navela je Majkić.

I kao njene prethodnice, Majkić poručuje da traži posao, uz ocenu da će ga teško dobiti jer ima 52 godine. “A nov zakon ne štiti osobe sa invaliditetom”, dodala je ona.

Prema njenim rečima, sindikat im je okrenuo leđa, a ona se iz njega i iščlanila.

Bez promena u međuvremenu

Jedna od još uvek aktivnih radnica Drekslmajera, koja nije želela da joj se navodi ime, rekla je za VOICE da se uslovi u međuvremenu nisu promenili. “Tamo nekoliko ljudi upravlja životima nas hiljadu. Oni su procenili da, iako je na primer programirano da se izradi 50 kablova za osam sati, da mi moramo da napravimo 120″, rekla je ona.

Prema njenim rečima, u svojoj dugogodišnjoj karijeri nema nijedan dan bolovanja. “Ljudi se boje da odu na bolovanje”, navela je radnica.

Ona je objasnila i da radnici nemaju nikakvog kontakta sa menadžmentom u centrali kompanije, te da ih vide samo kada dođu u kontrolu, kada se linije usporavaju i, kako je ocenila, naprasno poštuju radnička i ljudska prava. “Bilo je dana kada sam plačući išla kući. Govorili su nam da smo glupavi, ćoravi, vređali nas. Deci bih da poručim da nikako ne idu tamo da rade, ako ne moraju”, kazala je radnica Drekslmajera.

Prema njenim rečima, na poziciji na kojoj radi najviše stradaju zglobovi, zbog čega je u nekoliko navrata morala da nosi longetu. “A atmosfera je takva da moramo da šapućemo”, kazala je ona.

Radnica: Robovlasništvo u 21. veku

Koliko kablova za normu?

Njena koleginica, koja takođe nije želela da joj se otkrije identitet, rekla je za VOICE da je rad u Drekslmajeru jednak “robovlasništvu u 21. veku”. Ona je objasnila da je menadžment postavio nemoguće norme, te da se radnici prisiljavaju na prekovremeni rad pod pretnjom otkazom.

“Hitna je upozorila Drekslmajer da imaju povećan obim posla. A postoje i hale u kojima uopšte nema klima i koje su ustvari namenjene skladištenju robe”, rekla je ova radnica koja još uvek radi u Drekslmajeru.

Kako je objasnila, norma na njenoj liniji je da se izradi oko 80 kablova, a od radnika linije se očekuje da po smeni naprave i 130 kablova.

Na pitanje da li radnici imaju bilo kakvog kontakta sa centralom u Nemačkoj, radnica je objasnila da su zaposleni krajem prošle godine popunjavali anketu o uslovima rada, ali i da je menadžment “isfingirao” anketu, popunivši sam upitnike koji su potom poslati centrali kompanije.

Prema njenim rečima, uslovi rada u zrenjaninskom Drekslmajeru su “nikakvi”. “Tenzija je ogromna. Oduzimaju nam čak i od petominutnih pauza vreme, a nemamo ni slobodu da odemo u toalet”, objasnila je radnica.

Prema njenim rečima, rukovodstvo zrenjaninskog Drekslmajera čak ima uvid u zdravstvene kartone radnika. “To su nam priznali pojedini lekari. Oni su nam objasnili da je to zbog toga kako bi znali u kakvom smo zdravstvenom stanju i kako bi znali da li smo pred bolovanjem”, navela je ona.

Upitana da li su se radnici pobunili zbog uslova rada, ona je rekla da se zaposlenima preti rečima da će Drekslmajer zatvoriti fabriku u Zrenjaninu i preseliti je u neku drugu zemlju, a da će radnici ostati bez posla.

Kako je rekla, radnici zbog toga trpe uslove u kojima rade. “Došlo je do toga da nikada nismo sigurni da li radimo za vikend, a postoje radnici koji su radili svaki vikend tokom marta. Jednostavno, donesu ti da potpišeš da ‘dobrovoljno’ želiš da radiš čak i nedeljom, a u suprotnom dobijaš otkaz”, dodala je radnica.

Ona je ocenila da Drekslmajer “nemilosrdno uzima zdravlje”.

Bez odgovora sindikata i službe hitne pomoći

VOICE je pitanja o uslovima rada uputio i Industrijskom sindikatu Srbije. Iako nam je u nekoliko navrata rečeno da će nam na pitanja biti odgovoreno, do toga ipak nije došlo.  Pitanja o učestalosti intervencija u zrenjaninskom Drekslmajeru smo uputili i zrenjaninskom Urgentnom centru. Iako smo telefonskim putem obavešteni da ćemo dobiti odgovore, to se nije desilo.

Advokat: U svim slučajevima presuda u korist radnika

Presude u korist radnika

Zrenjaninski advokat Aleksandar Ostojin objasnio je u izjavi za VOICE da njegova advokatska kancelarija vodi sporove zaposlenih protiv Drekslmajera od 2009. godine, te da se radi o oko 80 slučajeva.

“Reč je o tužbama za isplatu uvećanja zarade na ime smenskog rada i o tužbama za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu”, objasnio je on.

Ostojin je istakao i da su do sada u svim slučajevima donete presude u korist zaposlenih. “Od navedenog broja predmeta oko deset slučajeva su bile tužbe radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu. Još jedan slučaj je u toku, dok su svi ostali zaposleni vraćeni na rad kod poslodavca i naravno dobili su naknadu štete za period za koji nisu radili”, naveo je advokat.

Prema njegovim rečima, iznosi kojima su radnici obeštećeni kreću se od 1,5 miliona dinara do 2,2 miliona dinara po zaposlenom, a za period kada nisu radili uplaćeni su im i kompletni porezi i doprinosi.

“Ostali predmeti se odnose na smenski rad i tu u toku imamo oko 20 tužbi, dok su u svim ostalim predmetima, u vezi smenskog rada donete pravosnažne presude u korist radnika. Svi navedeni sporovi koji su vođeni radi poništaja otkaza ugovora o radu vođeni su izuzetno dugo u proseku četiri godine, u većini je bilo i po 20 ročišta što je samo po sebi simptomatično”, ocenio je Ostojin.

Drekslmajer, dodao je, poštuje sve odluke suda jer druge opcije ne postoje.

Na pitanje da li bi otpušteni radnici sa invaliditetom mogli potražiti pravdu na sudu, zrenjaninski advokat je poručio da to pravo svakako imaju, ali da sud, pre svega, interesuju činjenice.

“U slučajevima gde su zaposleni postali osobe sa invaliditetom dok su bili zaposleni u Drekslmajeru neophodno je uspostaviti uzročno-posledičnu vezu između poslova koje su zaposleni obavljali i invaliditeta, a što je specifično sa svaki slučaj”, objasnio je on.

Država i pokrajina subvencionisali skoro trećinu radnika

Tomislav Nikolić u poseti Drekslmajeru

VOICE je istražio i koliko je sredstava za zapošljavanje zrenjaninski Drekslmajer, koji se nalazi u Slobodnoj zoni u tom gradu, dobio od Republike i od Autonomne Pokrajine Vojvodine.

U odgovoru Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Srbije (SIEPA) nam je rečeno da je zrenjaninski Drekslmajer u periodu od 10. januara 2012, pa do 1. septembra prošle godine dobio 4.030.000 evra državnih podsticaja za zapošljavanje 806 radnika u Zrenjaninu.

Kompanija je, navodi se u odgovoru, zaposlila ukupno 1.531 radnika, dok je broj od 806 , za koje je dobila podsticaje od države, u obavezi da drži do 28.02.2018, do kada im i glasi deponovana bankarska garancija na iznos koji su dobili.

“Kompanija je uredno ispunila sve uslove i kriterijume propisane Uredbom o privlačenju direktnih investicija, kao i dostavila potrebne izveštaje. Na žalost, izveštaji služe internoj kontroli i ne mogu se publikovati javnosti jer sadrže elemente poslovne tajne , bilansa i planova kompanije”, navode u Agenciji.

U Pokrajinskom sekretarijatu za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova napominju da je Drekslmajer sredstva dobio od tadašnjeg Pokrajinskog sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova 2011. godine, jer je do spajanja sa Pokrajinskim sekretarijatom za privredu došlo u 2012. godini.

Drekslamajer je sredstva dobio za 124 osobe, tačnije 16.160.000 dinara koji su uplaćeni 7. novembra 2011. godine.

“Ugovorna obaveza je potom ispunjena te je predmet arhiviran. Nacionalna služba za zapošljavanje je pratila realizaciju ugovorne obaveze i predmet je, nakon dostavljenih dokaza o ispunjenju ugovorne obaveze, prosleđen na arhiviranje”, navodi se u odgovoru za VOICE.

U ovom sekretarijatu su objasnili da je kompanija bila u obavezi da radnike koje je zaposlila uz pomoć ovih subvencija, drži u radnom odnosu dve godine  od datuma zasnivanja radnog odnosa, što, kako napominju, ne mora da znači da je bilo tada kada su subvencije ugovorene.

U poslednjem finansijskom izveštaju, koji je zrenjaninski Drekslmajer dostavio Agenciji za privredne registre navodi se da ta kompanija u tom gradu zapošljava 2.828 radnika. Pokrajina i Republika su, zajedno, subvencionisali zapošljavanje skoro trećine od tog broja.

Radnici i radnice izloženi nemilosrdnoj ekploataciji

O uslovima za rad u zrenjaninskom Drekslmajeru upozorile su i  organizacije za ljudska prava u svom zborniku tekstova koji su objavljeni prošle godine povodom 10. decembra, Svetskog dana ljudskih prava. U zborniku  koji je objavljen na portalu Fonda za humanitarno pravo navodi se da je preko 2,5 hiljada radnika te kompanije u Zrenjaninu izloženo nemilosrdnoj eksploataciji.

Drekslmajer najavio nova otpuštanja

Zrenjaninski Drekslmajer je dobitnik nagrade grada Zrenjanina za 2014. godinu i to za “postignut domet najvećeg poslodavca i najuspešniju izvoznu kompaniju u Zrenjaninu”.  Na svečanosti uručenja nagrade, koja je organizovana krajem prošle godine, predstavnica Drekslmajera odbila je da da izjave novinarima.

Menadžment Drekslmajera je, međutim,  lokalnim medijima u pisanom saopštenju  potvrdio da je morao da smanji broj zaposlenih za oko 40 radnika, te da se i ove godine očekuje još jedno slično smanjenje broja radnika. Kao razlozi za otpuštanja navode se promena porudžbina od klijenata i globalne ekonomske promene.

Prema podacima zrenjaninske Regionalne privredne komore, Drekslmajer je prvi uvoznik i izvoznik u Srednjobanatskom regionu. Ta kompanija je u februaru ove godine izvezla proizvode u vrednosti od 12,9 miliona evra. Statistika je pokazala i da je uvezla isto toliko.

VOICE je pokušao da postavi dodatna pitanja zrenjaninskim predstavnicima ove kompanije, ali se na pozive i poruke niko nije odazvao, jer zrenjaninski ogranak i nema osobu koja komunicira sa javnošću. Pitanja smo, zbog toga, postavili centrali firme ” DRÄXLMAIER Group” u Nemačkoj. Nakon što smo insistirali na pitanjima, na njih je odgovorila šefica korporativnih komunikacija u Drekslmajeru Doris Zelner, koja je najavila da će ta kompanija otpustiti još oko 35 radnika.

Ona je u odgovoru objasnila da posao zahteva fleksibilnost “u izvesnoj meri”. “Ako se izrađuju različiti modeli automobila ili delovi, može doći i do promene zahteva u pogledu kvalifikacija radnika”, navela je Zelner.

Prema njenim rečima, zbog toga postoji određen broj radnika sa privremenim ugovorima. Zelner je dodala i da će, po dogovoru sa lokalnom kancelarijom za zapošljavanje, Drekslmajer morati da otpusti 35 radnika sa takvim ugovorima. “Kolege su dobro informisane o tome unapred i imaju pravo na sve nadoknade koje im pripadaju po zakonu”, dodala je šefica korporativnih komunikacija u toj kompaniji.

Ona je, međutim, zbog povećanja narudžbina, najavila i nova zapošljavanja i to “proizvodnih radnika”. “Nakon opsežnih analiza, koje su uključivale i mere prekvalifikacija, odlučeno je da bi bilo nemoguće da na tim pozicijama angažujemo radnike koje moramo da otpustimo”, objasnila je ona.

Upitana da prokomentariše kritike sada već bivših radnica, Zelner je istakla da Drekslmajer poštuje najviše svetske standarde. “Uslovi u našim fabrikama su prilagođeni ljudima koji u njima rade. Kao što je i tipično za rad u industriji, s vremena na vreme je neophodan i prekovremeni rad, ali on je u zakonskim okvirima i nadoknađuje se fiksnim stopama”, objasnila je Zelner.

Ukoliko postoji problem na proizvodnoj liniji, dodala je, radnicima se nude analize i treninzi za “adresiranje” problema. “Od najveće važnosti nam je da radnici imaju dobre radne uslove u Drekslmajer grupi”, poručila je Zelner.

Prema njenim rečima, svaki radnik koji ima problem može da ga prijavi anonimno kancelariji za žalbe kompanije. Na taj način, žalbe se mogu uputiti i centrali u Nemačkoj, odakle se mogu pratiti i mere koje je menadžment filijale preduzeo, što se proverava revizijom. Zelner je dodala i da je prošle jeseni organizovana obuka za srednji i niži menadžment.

Prekršajna prijava zbog prekovremenog rada

U toku 2013. i 2014.godine inspektori rada iz Odseka inspekcije rada za Srednjobanatski upravni okrug sa sedištem u Zrenjaninu izvršili su ukupno deset inspekcijskih nadzora kod ovog poslodavca, i to pet nadzora nad dešavanjem teških povreda na radu, dva redovna nadzora iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i tri nadzora iz oblasti radnih odnosa, objasnila je za VOICE šefica Odseka Svetlana Šukić i dodala da su svi navedeni nadzori vršeni po službenoj dužnosti.

Ona je istakla da su, između ostalog, inspektori rada Drekslmejeru u toku 2013. i 2014. godine izrekli jednu mandatnu kaznu od 25.000 dinara zbog toga što zaposlenima nije omogućio korišćenje dnevnog odmora u skladu sa Zakonom o radu, najmanje 12 časova između dva radna dana. Prema njenim rečima, protiv Drekslmajera je podnet i zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, jer je odredio prekovremeni rad zaposlenima suprotno odredbi Zakona o radu. Olivera Šukić je dodala da je inspekcija ukazala i na neusaglašenost pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova sa Zakonom o radu.

U oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, navela je, doneta su dva rešenja kojim je Drekslmajeru  naloženo da dopuni akt o proceni rizika na radnom mestu i u radnoj okolini, tako što će se izvršiti procena opasnosti i štetnosti od opasnih materija koje se koriste u procesu rada na određenim radnim mestima. Olivera Šukić je kazala da je kompanija postupila po rešenjima inspekcije.

Pored otpuštanja i nova zapošljavanja?

Prema podacima zrenjaninske filijale Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) Drekslmajer je u toku prošle godine, pored otpuštanja radnika sa invaliditetom, ujedno i zapošljavao takve radnike.

Savetnica za planiranje karijere u toj instituciji Aleksandra Štrbac potvrdila je u izjavi za VOICE da je Drekslmajer 20. oktobra prošle godine 41 radnika proglasio tehnološkim viškom.

“Među radnicima je 20 osoba sa invaliditetom. Reč je o licima koja su prošla proceduru za procenu preostale radne sposobnosti, i kojima je utvrđen stepen invalidnosti”, objasnila je ona.

Na pitanje da li je ta kompanija u toku prošle godine i zapošljavala osobe sa invaliditetom, Štrbac je odgovorila potvrdno. “Drekslmajer je zapošljavao osobe sa invaliditetom (OSI) po odredbama Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom – kvotni deo, po kojem, prema broju radnika, preduzeće ima obavezu da zaposli određeni broj OSI”, dodala je savetnica za planiranje karijere u zrenjaninskoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje.

Ona je dodala i da ta kompanija nije u tom periodu koristila subvencije NSZ.

Na portalu Nacionalne službe za zapošljavanje, međutim, navode se pogodnosti za poslodavce koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom.

Kako se objašnjava, poslodavci koji na neodređeno vreme zaposle osobu sa invaliditetom oslobađaju se obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju na osnovicu, odnosno na teret sredstava poslodavca, za period od tri godine od dana zasnivanja radnog odnosa.

Pored toga, poslodavcu se nudi više različitih mera i programa, pri čemu im Nacionalna služba za zapošljavanje u njihovoj realizaciji pruža operativnu i stručnu podršku.

Maja Živanović (VOICE) 

Subotička Sinagoga, jedan od najugroženijih objekata od velikog kulturnog značaja u Evropi od marta ove godine je delom u rukama Nacionalnog saveta Mađara (NSM). Ova odluka vlasti u Subotici izazvala je različite reakcije u Skupštini grada, koja je prethodno morala da da saglasnost Gradskom veću da potpiše sporazum (potpisan 24. marta 2015. godine) sa NSM i sa Jevrejskom zajednicom o upravljanju i korišćenju Sinagoge (DOKUMENT 1). Kao objašnjenje, zvaničnici su naveli da je to uslov mađarske vlade traži, kako bi uplatila donaciju za restauraciju objekta u vrednosti od 400 miliona forinti (približno 1,33 miliona evra).

U spomenutom sporazumu stoji da će se kulturne manifestacije organizovati pod koordinacijom i nadzorom gradske Fondacije “Subotička Sinagoga” i Nacionalnog saveta Mađara. Ova manjinska institucija biće ključna i u definisanju korišćenja Sinagoge u turističke svrhe, piše u dokumentu. Sporazumom je definisano da su ovi uslovi na snazi na „neodređeno vreme, što znači na dugotrajan period, a najmanje do 99 godina, a funkcije društvenih, kulturnih i turističkih sadržaja spomenika kulture će biti u skladu sa očekivanjima donatora Vlade Mađarske“. Međutim, o očekivanjima Vlade Mađarske niko ništa ne zna, barem zvanično.

Na zahtev VOICE-a da nam se razjasne uslovi donatora, Vlada Mađarske nam je potvrdila da nikakvi zvanični uslovi još nisu definisani. U pismu Vlade Mađarske navodi se da ugovor o donaciji još nije potpisan i da samim tim ne postoje ni definisani uslovi.

Ovo znači da nema ni uslova za pozicioniranje NSM-a u upravljanju i definisanju korišćenja Sinagoge. Postavlja se pitanje, na osnovu čega su odbornici u Skupštini grada doneli odluku o prepuštanju značajnih prava u upravljanju objektom NSM-u, ako nisu bili upućeni u zahteve donatora?

Zvaničnici grada tvrde da ništa bez konsenzusa ne može da se radi u Sinagogi, ali ko donosi zapravo odluku o tome kako će se koristiti ovaj verski objekat? Prema zvaničnom odgovoru to je Fondacija „Subotička Sinagoga“.

Fondacija bez plana 

Unutrašnjost Sinagoge čeka na obnovu

Fondacija „Subotička Sinagoga“ je zapravo nasledila ranije osnovanu Fondaciju (2001) pod imenom „SOS Sinagoga“ koja je registrovana kod Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. O promeni imena fondacije odlučio je novi Upravni odbor, koji je odlukom Skupštine grada Subotice imenovan još u martu 2014. godine. Interesantno je da je već tada, iako još nije bio potpisan sporazum o saradnji između NSM-a, Jevrejske opštine i Grada, u osmočlanom Upravnom odboru dobila mesto Ildiko Lovaš (SVM), doskorašnja članica Upravnog odbora Nacionalnog saveta Mađara koja je bila zadužena za pitanja iz oblasti kulture. Fotelju u tom odboru dobio je i Tivadar Bunford, predsednik Gradskog odbora Saveza vojvođanskih Mađara u Subotici, a tu je i Judit Rafai, članica stručnog odbora Fondacije „Laslo Sekereš“, koja je osnovana od strane Nacionalnog saveta Mađara. Na čelu fondacije je gradonačelnik, Jene Maglai (SVM). U upravnom odboru su i članovi Jevrejske opštine kao i drugi predstavnici Grada. Jasno je da je ovim imenovanjem Savez vojvođanskih Mađara dobio značajnu moć u upravnom odobru.

Inače, u novu-staru fondaciju, prema podacima do kojih je došao VOICE, od 2002. do 2014. godine slilo se skoro 53 miliona dinara (442 hiljade evra), od toga iz gradskog budžeta više od 33,5 miliona dinara. Ostali iznosi su obezbeđeni iz republičkog i pokrajinskog budžeta, kao i iz evropskih i drugih fondova. Na zahtev VOICE-a da fondacija koja zvanično treba da vodi poslove oko Sinagoge dostavi finansijski plan za 2015. godinu, kao i uslove donacije mađarske vlade, nismo dobili nikakav dokument. Samo nam je potvrđeno da ova organizacija još nije donela nikakav finansijski plan za tekuću godinu, a što je najčudnije ne znaju ni koji su uslovi donatora.

NSM ćuti o uslovima

Pitanja o navodnim uslovima mađarske vlade, kao i o planovima ove institucije u vezi sa Sinagogom uputili smo i Nacionalnom savetu Mađara. Međutim, osim istorijata zgrade, i o tome da je Savet spreman da uloži sredstva u obnovu Sinagoge, konkretan odgovor nismo dobili. Nadležni iz te organizacije su nas uputuli na već spomenutu fondaciju.

Ono što je sigurno, to je da su čelnici NSM očigledno bili svesni pozitivnog ishoda rasprave o prepuštanju dela upravljačkih prava u ruke ove manjinske institucije, jer su još krajem 2014. godine u budžetu predvideli nešto više od 194 miliona dinara, odnosno 1,3 miliona evra za restauraciju Sinagoge. Ovaj iznos je zapravo u visini donacije koja je bila najavljena prilikom potpisivanja ranije spomenutog sporazuma.

Iako zvanično objašnjenje u vezi sa namerama NSM nismo dobili, pregledom strategije za kulturu koju je izradio Savet (za period 2012-2018), naišli smo na stavku prema kojoj NSM, zajedno sa nekim drugim objektima u Vojvodini, Sinagogu svrstava u objekte od velikog značaja za mađarsku zajednicu u Vojvodini. Strategija predlaže intenziviranje uloge NSM-a u procesu revitalizacije objekta. Detalji, međutim, ni u ovom dokumentu nisu dostupni.

Problemi sa obnovom?

Budimpešta nije postavljala uslove?

Mađarska Vlada je 2014. već izdvojila 100 miliona forinti (oko 335 hiljada evra) za obnovu električnih instalacija u Sinagogi, međutim, prema našim saznanjima taj novac još nije iskorišćen.

“Radi se na fasadama zgrade i priprema se sanacija kupole Sinagoge koja prokišnjava. Zbog proceduralnih razloga za obnovu svake fasade ide posebna javna nabavka, što malo otežava rad, ali stručne službe kontrolišu kvalitet radova. Prema našim procenama, do septembra će spoljna obloga Sinagoge biti restaurirana, a pripremaju se i novi vitraži. Što se tiče obnove enterijera, taj posao još nije započet”, kaže stručnjakinja iz Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Subotica, Gordana Prčić Vujnović.

Žolt Đulai, iz organizacije „Nasmeši se Subotici“, koja se bavi zaštitom kulturne baštine, kaže da je pitanje kad će ti radovi biti započeti, zbog problema sa planovima za restauraciju enterijera koji je delom pod kontrolom sturčnih službi iz Mađarske. Naime, Centar Forster iz Budimpešte, koji je zadužen za Sinagogu, navodno neće odobriti predložene planove, jer oni nisu u skladu sa nekim profesionalnim propisima.

“Prema mojim saznanjima, od tih radova neće biti ništa dok se ne uradi revizija dokumentacije. Veliko je pitanje hoće li novac koji je namenjen za obnovu električne instalacije ali i za uvođenje grejanja u Sinagogu biti iskorišćen u narednom periodu. Prema mojim saznanjima, postoje nesuglasice i oko uvođenja grejanja, jer se gradu ne dopada činjenica da bi troškovi grejanja bili na teret Subotice, ipak je reč o velikoj zgradi. Međutim, prema stručnim kadrovima, grejanje je neophodno da bi unutrašnja restauracija bila trajna, odnosno mora da se obezbedi odgovarajuća temperatura i vlažnost vazduha da bi zidovi ostali suvi”, objašnjava Đulai.

Koordinatorka poslova oko obnove Sinagoge u gradskoj upravi, Melinda Nađ Kiš Ereš potvrdila nam je da postoje neki problemi u vezi sa planovima, ali je dodala da već rade na rešenju. Na naše pitanje ko će voditi tendere za obnovu unutrašnjeg dela Sinagoge, s obzirom na to da Mađarska namerava da sredstva uplati na račun NSM-a, ona kaže da se to još ne zna.

“Postoji dobra kordinacija i saradnja među svim institucijama koje učestvuju u ovom poslu. O tome kako će izgledati trošenje donacije Mađarske, još ne znamo. To treba da još vidimo sa NSM i sa ostalim učesnicima u projektu”, rekla je ona.

Potvrdila je da, prema njenom saznanju, ugovor o novoj tranši donacije u visini od 400 miliona forinti još nije potpisan. Na naše pitanje zašto Mađarska nije prebacila sredstva direktno gradu ili Fondaciji, Nađ Kiš Ereš nije znala odgovor.

Govoreći o tome da će donacija Mađarske najverovatnije biti potrošena putem javnih nabavki preko NSM, Žolt Đulai navodi da nije siguran ima li Savet kapacitet za takav jedan poduhvat.

“Da biste uradili kvalitetan posao, neophodni su stručnjaci koji će proceniti obim posla i stručnost prijavljenih na tender, bojim se da Savet nije kvalifikovan da uradi sve ovo tako kako treba”, smatra Đulai.

Pozicioniranje SVM-a uz budimpeštansku podršku?

Još jedan monopol SVM-a?

Analizirajući dostupne podatke, VOICE je imao uvid i u interni izveštaj Ministarstva spoljnih poslova Mađarske o sastanku sa predstavnicima gradskih institucija Subotice. Tema sastanka koji je održan u februaru 2014. godine bila je obnova Sinagoge i mogućnosti Civilnog fonda, koji je osnovan od strane Mađarske, za obnovu jevrejske kulturne baštine. Na spomenutom sastanku koji je održan u konzulatu Mađarske u Subotici, predstavnici ministarstva su govorili o ulozi zvanične Budimpešte u obnovi Sinagoge kao i o ulozi Saveza vojvođanskih Mađara u rukovanju sredstvima iz tog Fonda. U tom dokumentu se navodi da su planirani sastanci na kojima učestvuju SVM i grad, a cilj tih susreta je da se definiše upotreba Sinagoge.

Inače, sastav Nacionalnog saveta Mađara nakon prošlogodišnjih izbora za ovu manjinsku samoupravu, ali i raniji sastav tog tela, obeležen je dominacijom jedne liste koja ima podršku SVM.

Prema planovima nadležnih institucija, subotička Sinagoga bi trebalo da bude kompletno restaurirana do kraja 2017. godine.

Norbert Šinković (VOICE) 

Fotelja i zlatni zubi

Neki stražari su govorili da će utoliko pre biti povučeni sa fronta i vraćeni kući ako pobiju što više Jevreja, pripadnika njima poverenih radnih jedinica. Budući da sam kao dete bio ljubopitljiv, i pošto su ljudi na moje insistiranje ipak ispričali poneka svoja iskustva, rano sam shvatio da nema milosti. Već kao desetogodišnjak, nisam imao nikakve iluzije. Mađari su u ratovima retko kad bili uspešni, u mirnodopska vremena, međutim, znali su da prosperiraju. U ratu nam je pljačka išla najbolje, u tome smo bili vrlo dobri. Mađarski ministar unutrašnjih poslova početkom leta 1944. godine obišao je moj rodni grad, Debrecin, i sa zadovoljstvom konstatovao da je grad očišćen od Jevreja, dok je njihova imovina ostala, i ona im nikad neće biti vraćena. Tako je bilo i u mojoj varošici, u Berećoujfalu, ubrzo nakon što su Jevreji odvedeni, i kad je vlast manje marljivo čuvala napuštena dobra, narod je, taj bogomdani narod, razvukao sve što se dalo odneti, tako da sam u februaru naredne, 1945. godine, u našoj kući zatekao samo smeće, jednu kadu punu sasušenog izmeta, i jedan teški orman, koji nisu uspeli da odnesu. U velikoj prodavnici u prizemlju i u stanu na spratu, nije bilo ni jednog eksera koji bi bilo kome mogao da bude od koristi. Znalo se, ipak, ko je šta odneo. Tako sam doznao i to gde je završila ona fotelja u kojoj sam najradije sedeo i čitao, otišao sam po nju i zamolio da mi je vrate. Nevoljno, ali su mi je vratili, i kad sam svoj plen, na koji sam imao puno pravo, dovukao kući na jednim kolicima, nisam osećao nikakvu satisfakciju, ali pošto je ta fotelja kasnije postala verni kutak čitalačkih strasti moga sina i, potom, i mojih unuka, opravdavam njen povraćaj, mada sam zapamtio i to, da su oni od kojih sam je vratio, bili siromašniji od mene. Činjenica je da su se i brutalnosti žandarma objašnjavale tim prostim nagonom – žarko su hteli da se dočepaju raznih dobara koja su im inače bila nedostupna. I onda su se sasvim zaludeli u potrazi za dragocenostima, naređivali su ženama da se svuku do gole kože i tako su pretraživali njihove telesne otvore, možda se tamo krije neki dijamant. Jedan stražar, u civilstvu zubarski pomoćnik, vadio je zlatne zube iz usta mrtvih Jevreja.

Iščekivanja

S izvesnom nevericom sam slušao oca, stričeve i njihove prijatelje, razumne lekare, advokate, kad bi se posle večere okupili kod nas za trpezarijskim stolom, i kad bi mi dozvolili da još malo ostanem sa njima. Savet ovih mudraca je uglavnom dolazio do zaključka da je to kod nas nemoguće, da regent Horti ništa slično neće učiniti, niti će dozvoliti da se učini. I ovo poverenje je ponekad prelazilo i na mene. Pre nego što smo morali da predamo radio-prijemnik, sedeći pored oca svakodnevno sam slušao krčanjem isprekidane emisije vesti Radio Londona, i donekle sam se i ja uzdao u politiku klackalice koju je vodila naša vlada, i u to da smo mi ostrvo usred Evrope, i da ćemo to i da ostanemo, drugim rečima: da ćemo preživeti. Pre rata su hrišćanski i jevrejski stanovnici naše varošice živeli u miru jedni pored drugih. Otac je bio prvi poreski obveznik u varoši, član gospodske kasine, i to sa najvišom članarinom, premda nikad tamo nije nogom kročio. Davao je, kad god su se skupljali dobrovoljni prilozi, a sa listom priložnika najpre su dolazili kod njega, i suma koju je on upisao, bila je mera za sve ostale. Subotom posle podne u bioskopu, u ložama s desne strane sedeo je lokalni džentri-stalež, zemljoposednici, viši činovnici, a u ložama s desne strane jevrejski građani, učtivo bi se pozdravljali, ali se nisu družili. U očevoj prodavnici hrišćanska gospoda bi rado posedela u jednoj fotelji, mogao sam često i sam da slušam zanimljive diskurse, ali to druženje nikad nije doprlo do trpezarijskog stola na spratu. Živeti je i ovako bilo moguće. Za vreme rata od hiljadu ujfaluških Jevreja njih šeststosedamdeset je bilo ubijeno, tristatrideset je ih je preživelo, većinom mlađi muškarci, koji su u okviru mađarske armije bili raspoređeni u radne jedinice, i imali su sreće, jer im je komandant bio poznanik iz našeg kraja, on je svakojakim krivudavim putevima spasavao i sebe, a i svoje ljude je nepovređene vratio kući. U novembru 1944. godine – nakon što su sovjetske trupe zauzele istočne delove Mađarske – dokopali su se konačno svojih domova, i tada su saznali da su im roditelji, žene i deca pretvorena i dim i pepeo.

Višestrana lekcija

Nas četvoro dece, moja sestra, braća od tetke i ja, proveli smo deset opakih meseci u Budimpešti, za to vreme bili smo svi i po nekoliko puta u prilici da, pogođeni mecima mađarskih nacionalsocijalista, završimo svoje kratke živote ili na ulici, ili u nekom parku, ili u Dunavu. Svi planovi su sačinjeni, i sve pripremne radnje obavljene da četvrt miliona budimpeštanskih Jevreja bude bez zastoja otpremljeno na železničku rampu u poljskom gradiću Birkenau. Ajhman nije raspolagao s dovoljno ljudi da obavi ovu složenu i nadasve obimnu operaciju, ali je mađarska administracija i, unutar nje, velika većina žandarmerije s predanom surovošću preuzela na sebe ovaj zadatak. Plan nije sproveden, jer je admiral Horti, uz podršku jedne njemu lojalne oklopne divizije obustavio akciju, primorao žandarmerijske jedinice, koncentrisane u Budimpešti, da napuste prestonicu, ne u poslednjem redu zbog toga, što je regentu i njegovim najbližim saradnicima, iz Vašingtona poručeno da će biti lično pred sudom proglašeni odgovornim za nastavak deportacija, a oni su to upozorenje shvatili krajnje ozbiljno. U leto 1945. naši roditelji su se vratili, i mi smo bili jedina porodica u gradiću u kojoj su svi, otac, majka i dvoje dece – ostali u životu. A o tome, šta se dešavalo u koncentracionim logorima i u radnim jedinicama, mogao sam puno toga da čujem od preživelih; drugim rečima, od svoje dvanaeste godine mi je poznato značenje reči holokaust, reči koja je kasnije postepeno ušla u upotrebu – doba uništenja. O tome, šta se deševalo u Aušvicu, mogao sam već 1945. godine dosta da pročitam. U pogonima holokausta na raznim mestima i na razne načine ubijena je otprilike polovina budimpeštanskih Jevreja. Preživeli, oko dvesta hiljada ljudi, i oni koji su se vratili u svoje domove u unutrašnjosti, pokušali su da nastave život tamo gde je bio prekinut, ali pošto su im dućani, prodavnice i radionice uskoro bili ponovo nacionalizovani, građanska egzistencija u Mađarskoj je i te kako bila otežana. I zbog toga, oni koji su za to imali načina, ali i volje, bilo legalno, bilo ilegalno, napustili su zemlju, otišli u svet ili u državu Izrael.

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Terorizam nam je pred vratima, u Bosni. Zvornik nije prvina. Bilo ga je i ranije, u Bugojnu, u Sarajevu (pucanje na američku ambasadu), nerazjašnjeno ubistvo ministra Federacije BiH Joze Leutara sa obeležjima terorističkog čina. Na sreću, čini se da je terorizam još uvek u početnoj fazi. Za sada su to pojedinačni akti koji nailaze na brigu i široku osudu javnosti BiH. I suseda. Isključujemo licemerne nacionaliste na svim stranama. Terorizam verbalno usuđuju, ali iz zla nastoje da izvuku političke poene. Ma koliko zloslutni, dosadašnji teroristički akti u BiH – utisak je – institucionalno nisu doljno prevenirani, istraženi i sankcionisani. Imajući u vidu apsurdno dejtonsko ustrojstvo BiH i na njemu zasnovanu vladavinu nacionalista, to ne čudi. S obzirom na teško nasleđe – ratne traume, nerazrešeni masovni zločini, neispravljene nepravde, raširen nacionalizam i šovinizam, zaostalo oružje dostupno na svakom koraku – sreća je da većeg nasilja i terorističkih akata nije bilo u većoj meri.

Ako bude ozbiljne istrage terorizma u Zvorniku – ako ne bude podle politizacije i lovljenja „patriotskih“ poena – videće se o čemu se radi. Da li je to bio čin očajnog pojedinca odrastalog u ambijentu teškog ratnog nasleđa, materijalne bede i beznađa – ili je teroristički akt bio plan drugih glava povezanih sa međunarodnim terorističkim centrima – koje su pronašle očajnika i motivisale ga da uradi to što je uradio. Bede, beznađa i očajnika koje je lako zavesti previše je oko nas – zbog toga se ovome mora pristupiti odgovorno. Najgore je kad se takvim složenim problemima bave politikanti na vlasti. I huškači iz proteklih ratova na uredničkim pozicijama medija. Umesto da gase, oni na žar zla sladostrasno dosipaju benzin.

Koliko se na dostupnim ozbiljnijim medijima može pratiti (N1, Al Džazira, Federalna TV BiH), teroristički čin u Zvorniku naišao je na jednodušnu osudu svih institucija i političkih predstavnika u Sarajevu. Uključujući i razumne stavove srpskih predstavnika u zajedničkim institucijama BiH koji nisu pod Dodikovom kontrolom. Sreća da je tako. Nedopustivo je manipulisanje srpske javnosti insinuacijama da bošnjačke političke patrije, bošnjačke svetovne i verske elite, nisu jasno osudile zločin u Zvorniku. To je manir Dodika i srpskih nacionalista demonstriran u Beogradu. Umesto da po izvršenom zločinu odmah ode u Sarajevo i sa predstavnicima Srba u institucijama BiH, sa predstavnicima ostalih naroda i građana bez kalkulacija i politikanstva inicira trezven pristup problemu, da svi bez obzira na nacionalnu i partijsku pripadnost iniciraju preveniranje novih slučajeva, Dodik hita u Beograd. Da i Srbiju uveže u svoje politikantstvo usmereno protiv BiH. Dakako, i protiv realnih interesa srpskog naroda BiH, uprkos kvazipatriotskoj demagogiji.

Tomislav Nikolić – kao i svi njegovi prethodnici na mesu predsednika Srbije – podržava Dodikov avanturizam, ne misleći na cenu koju uz druge narode, plaća i srpski narod BiH. Umišljeni vožd svih Srba teatralno upozorava da će Srbija u svemu podržati RS. Usputne fraze o poštovanju BiH – dok stoji kraj Dodika – deluju besmisleno. Da poštuje BiH i sve njezine narode, najurio bi Dodika u Sarajevo da tamo traži rešenje za probleme. Pa tek onda da se sa drugim legitimnim predstavnicima BiH obrati Beogradu za eventualnu pomoć. Da poštuje BiH, da joj želi pomoći, zalagao bi se da se što pre oslobodi Prokrustove postelje Dejtona, koja je uzrok njezinog očajnog stanja. Između ostalog i opasnosti od terorizma. Četničkom vojvodi to ne pada na pamet. Valjda u naumu da se kandiduje za novi predsednički mandat, igra na stare žice nacionalizma. I po Srbe van Srbije pogubnog paternalizma. Od silesije savetnika niko da ga upozori na ozbiljnost problema, na budalaštine da se problem terorizma u BiH može rešavati separatno – samo podrškom Dodiku i srpskom narodu. Niko da mu kaže da bez podrške prvenstveno zajedničkim institucijama BiH, institucijama oba entiteta, svim verskim zajednicama i svim narodima BiH, od efikasne borbe protiv terorizma nema ništa. Ovako kako na dvoru prima i podržava Dodika, Nikolić i svako ko u Beogradu postupa kao Nikolić, na žar terorizma samo sipa benzin. Vrag zaista može odneti šalu.

(Autonomija)

Zastareli konflikti

Aniko prilježno lektoriše moj novi, skoro završeni roman, a ja ga prelistavam, čitam pojedine pasuse, vraćam se na početak, svaki čas se pomaljaju nove dileme i u njihovom svetlu doterujem tekst. I zbog toga tek uzgred pratim najnovije polemike u vrhovima manjinske političke sfere, polemike koje su – prirodno – trebale da se pojave pre pola stoleća da bi njeni plodovi bili na dobrobit zajednice. Ubrzani protok vremena je pretekao i ostavio iza sebe sadašnje konflikte. Našli smo se, kao neki atavizam, izvan našeg doba, to bi bila prva pouka aktuelnih polemika. Ali, nažalost, nismo ni ovog puta dorasli tome. Šteta je velika, jer neki mladi ljudi su postavili zaista ozbiljna pitanja, međutim, Nacionalni savet je bio zaokupljen samo jednim pitanjem: kako sačuvati vlast. Besmislena revnost, s obzirom na to da su problemi veći. Trebalo je, odnosno trebalo bi primetiti da se svet oko nas umnogome izmenio. Na sceni su se pojavili mladići koji imaju tek nešto više od dvadeset ili nešto manje manje od trideset godina. Pojavila se treća snaga koja će za nekoliko godina predstavljati novu generaciju političara. Ništa neobično, ništa iznenađujuće – takav je poredak života. U svetu se uveliko govori o Z i Y generaciji koja je – nadajmo se – već prisutna i u Vojvodini. Treba primetiti i to da su pobunjenici nove generacije veoma mladi ljudi, i da otpor organizuju uz pomoć interneta. Oni se nisu socijalizovali u jednopartijskom sistemu, niti u državnom socijalizmu, ali nisu ni jahači divljeg kapitalizma. Nisu bili funkcioneri izgradnje pljačkaškog kapitalizma, kao što je to slučaj sa većinom manjinskih lidera koji su zauzeli pozicije u politici, u medijima, u institucijama kulture. Postali su tako karike u lancu režima, a da pritom nisu preuzimali odgovornost za celinu sistema. Oni su samo simulirali opozicionarstvo, nisu se ni protiv čega bunili, pobedili su bez borbe i nisu se libili da prihvate darove tranzicionih promena. I ovu ustajalu baru su uzburkali današnji dvadesetogodišnjaci koji ne veruju miljenicima tranzicije, ne veruju predstavnicima neoliberalne ekonomske politike koji se pokrivaju liberalnim parolama – ovi mladi ljudi nemaju poverenja u sistem koji je izgrađivan poslednjih dvadeset i pet godina. Oni znaju da je samo jedna stvar stalna: promena. U javnom životu vojvođanskih Mađara, međutim, vreme je stalo, ovde se računa da su pedesetogodišnjaci, članovi političke i kulturne elite, mlada generacija. Ove „mlade” je tetošila postkomunistička generacija socijalizovana u jednopartijskom sistemu, zbog toga pripadnici srednje generacije nisu ni bili mladi buntovnici, jer tek što su izmileli ispod postkomunističkog šinjela, na scenu su hrupili današnji mladi. A stvarno mladi su se ili iselili, ili su u javnom životu marginalizovani. Gde su ona vremena kad su časopis Uj Simposion uređivali mladići s dvadesetpet, dvadesetšest godina života?

Šta ćemo s „Belgijancima”?

Spremam se na budimpeštanski književni festival gde ću potpisivati svoje knjige. U poslednje vreme Budimpešta me sve više rastužuje. Prva dva dana nakon prispeća osećam se prijatno, sve mi je blisko i poznato, čitav dan se sastajem s ljudima, sedim sa kolegama piscima za ručkom, za večerom… Posle tri ili četiri dana, međutim, osećam se nekako suvišnim, skoro isto onako kao u Novom Sadu. Razgovaram sa sjajnim ljudima čije mišljenje visoko cenim i poštujem. Intelektualaca, i to onih najvrsnijih, ima mnogo, ali nedostaje mnogobojni duhovni život, jer snažna polarizacija sužava horizont, osiromašuje prirodnu višebojnost hijerarhija vrednosti. Ili je belo, ili crno! Tumarajući peštanskim ulicama, kao manjinac, često se upitam: „šta će biti s nama, Belgijancima”?

Karikatura: Hugo

Partije su postale „nova božanstva”

Ima tome više od deset godina kako sam postavio pitanje, zašto nemamo manjinski sindikat, onakav, kakav postoji u Finskoj. Tamo nema manjinskih ili etničkih stranaka, ali zato postoji manjinski sindikat, koji štiti prava manjinskih radnika u svetu rada. Nisam ni na tren pomišljao na to da treba prekopirati ovaj model, već mi je namera bila da skrenem pažnju na značaj sfere rada. Svet rada i kultura – ova dva faktora su najvažnija u očuvanju identiteta. I tek potom je na redu partija. Nažalost, u vojvođanskoj mađarskoj zajednici partija je najvažnija, i to je ujedno i uzrok aktuelne krize stranke. Dvadesetpetogodišnji period posle promene političkog sistema upozorava i na to da su u postkomunističkom svetu partije postale „nova božanstva”, ali se ujedno ispostavilo i to da su one pretežno svojevrsne interesne grupe koje se ponašaju kao privatna preduzeća. Nisu se suočile sa sobom, sa tim da su odgovorne za izopačenu privatizaciju, za beskrajno nepravednu redistribuciju društvene imovine, za eksplozivni porast nejednakosti, za urušavanje moralnih vrednosti, za marginalizaciju kulture. Sve te stranke nisu predstavljale ovu ili onu ideju, već sebične lične interese. Dvadesetpet godina nakon promene političkog sistema ljudi su se razočarali u partije, jer nisu ispunile obećanja. Ne kažem da su nepotrebne, jer bez konkurencije među njima trpi demokratski mehanizam, ali ne sme se ni predimenzionisati njihov značaj. Slobodna štampa i nezavisne civilne organizacije, kritičko oko javnog mnjenja jesu garancije da na dostojan način predstavljaju stvar demokratije i vlastitu ideologiju. Ali šta će biti sa onom višestranačkom demokratijom, u kojoj de facto nema više stranaka, nema slobodne štampe, i u kojoj vlast ne trpi civilne organizacije.

Naivni budimpeštanski intelektualci

Peštanski dnevni list Nepsabadšag donosi informaciju o polemikama u mađarskoj manjinskoj zajednici u Vojvodini. Peter Esterhazi me, vidno zabrinut, pita: šta se tamo dešava? Nisam baš raspoložen da nadugačko elaboriram problem, a ukratko nisam u stanju da to učinim. Ne sumnjam da su u Budimpešti mnogi iznenađeni, jer se još i te kako sećaju živog, večito uzburkanog duhovnog života vojvođanskih Mađara. Šta se desilo? Imam osećaj da nisam ja taj koji je pozvan da odgovori na ovo pitanje. Nije mali broj onih ljudi koji su na Fejsbuku čitali Drugu javnost. Zar zaista nema drugih opozicionih foruma – pitaju u neverici. Ima li opozicionih novina? Ili časopisa preovlađujuće kritičkog tona? Mogu samo da se nasmešim, kiselo. Koliko su samo naivni ti budimpeštanski intelektualci!

april 2015.
Preveo Arpad Vicko

I doista, pitanje raspodjele bogatstva previše je važno da se prepusti samo ekonomistima, sociolozima, historičarima i drugim filozofima. Ono je zanimljivo svima i dobro je da je tako. Nejednakost u konkretnoj životnoj stvarnosti izložena je pogledu svih koji je proživljavaju i prirodno je da izaziva jasna i suprotstavljena politička prosuđivanja. Seljak ili plemić, radnik ili industrijalac, konobar ili bankar: svako od njih sa svog gledišta vidi neke važne stvari koje se tiču uslova života jednih i drugih, odnosa moći i dominacije među društvenim grupama, pa stvara vlastito viđenje o tome šta jest a šta nije pravedno. Pitanje raspodjele bogatstva uvijek će imati tu izrazito subjektivnu i psihološku dimenziju, neizbježno političku i konfliktnu, koju nikakva navodno naučna analiza ne može smiriti. Srećom, demokratiju nikada neće zamijeniti republika eksperata.
(Thomas Piketty, Kapital u dvadeset prvom vijeku, Buybook, Sarajevo 2015.)

Karl Marks je bio ubeđen da buržoazija, pospešujući reprodukciju kapitala i težeći efikasnijim proizvodnim odnosima, ustvari sebi sama kopa grob ili, bolje rečeno, stvara (osvešćuje) klasu radnika-proletera koji će joj jednog dana zapečatiti sudbinu. Zato je Marks podržavao razvoj kapitalističkog sistema proizvodnje, što je u XIX veku značilo industrijalizaciju i liberalizaciju trgovine, jer je mislio da će tako buržoazija sama sebi da ubrza propast, a da će proleterska klasa prevazići istorijske i nacionalne tenzije u Evropi i ujedinjena, isključivo na nivou klasne svest, zapaliti ceo svet u velikoj proleterskoj revoluciji.

No, da li je Marks precenio istorijsku ulogu proleterijata smatrajući da će radnici presuditi svom “prirodnom neprijatelju” ili je pak svest o povesno-revolucionarnoj ulozi radničke klase nešto što tek treba da se ostvari u budućnosti? Možda se tek treba stvoriti klasa koja će promeniti proizvodne odnose ili će, možda, revolucija doći iz pravca koji nije toliko vezan za polit-ekonomske odnose već za nešto potpuno drugačije? Da li će sistem zapadnoevropske liberalne demokratije sa kapitalističkim ekonomskim uređenjem biti dijalektički prevaziđen postizanjem najviše tačke kritičke svesti koja će značiti početak revolucije i rušenje klasnog društva ili će pak iz kapitalizma da proistekne jedno drugačije društvo? Da li će ovo novo društvo biti nešto radikalno drugačije od postojećeg ili će kapitalizam evoluirati u neki svoj poseban, do sada neviđen oblik?

Tomas Piketi smatra da raspodjela bogatstva jeste ključno pitanje današnjeg savremenog društva, kao što je oduvek i bila gledano kroz marksističku perspektivu i analizu društvenih odnosa, i da je ogromna akumulacija kapitala u rukama prebogatih ljudi, kompanija, država – još uvek esencijalni problem koji ne samo da nije prevaziđen već je i dodatno radikalizovan. Zanimljivo je da Piketi ne stavlja naučni diskurs u prvi plan i ne smatra da stručnjacima treba prepustiti da procene značaj pitanja raspodele bogatstva već da je ovo goruće pitanje deo svih nas, to jeste da se tiče svih ljudi bez obzira na to kojoj klasi, naciji, veroispovesti pripadaju. Štaviše, Piketi smatra da će “raspodjele bogatstva uvijek imati tu izrazito subjektivnu i psihološku dimenziju, neizbježno političku i konfliktnu, koju nikakva navodno naučna analiza ne može smiriti”. Relaksacija od tzv. naučno-ekspertskog diskursa može biti vrlo inventivna i plodotvorna, jer ne postavlja ljude u određene kalupe razmišljanja, čija praksa se opet mora zasnivati na onom što je teorijski zacrtano. Ona može i sa strane nauke vrlo originalno uvesti momente subjektivnog i psihološkog, da ne kažemo i domene umetničke produkcije; to nas sve može dovesti do toga da se konačno na istorijskoj sceni pojavi živ čovek-pojedinac sa svojim problemima koji neće biti naučni projekt ili zamorče nečije ideologije već osoba koju na ličnom planu pogađa, na primer, raspodela bogatstva. Možda je tu inicijalno mesto koje će otvoriti svest čoveku i uputiti ga da porazmisli o sopstvenoj ljudskosti i da ono što ga čini čovekom nije njegova klasna, rasna, nacionalna ili religijska pripadnost već upravo ono što ga čini čovekom. A šta je to? E to tek treba da pronađemo…

Dobro, ne bavi se Tomas Piketi problemom raspodele bogatstva na način upitanosti o smislu postojanja ličnosti-čoveka već su njegove analize ipak usmerene na polit-ekonomski diskurs, ali to svakako može biti inspiracija za jedno mišljenje koje će nam se otvoriti ili se pak već otvara u budućnosti.

E sad, zašto je sve ovo vama napriča-napisa? Pa zbog nemira u Baltimoru… Sigurno se pitate kakve veze ima Baltimor sa Tomasom Piketijem ili sa Marksom? Pa i nema, ali samo na prvi pogled.Inače, nikada u životu nisam bio u Baltimoru i jedino što znam o ovom gradu je proisteklo iz legendarne policijske serije Homicide, koja se emitovala još tamo devedestih godina prošlog veka. Baltimor je ovih dana u žiži interesovanja svetske javnosti zbog velikih rasno-socijalnih nemira za koje je opet povod policijsko ubistvo jednog pripadnika crnačke populacije (podlegao je ozledama usled policijske torture i nemara). Posledice nemira je dvadesetak srušenih zgrada, gomila zapaljenih policijskih automobile, na hiljade povređenih ljudi; lokalne bande su iskoristile ove nemire za obračune kako između sebe tako i sa policijom; grad je temeljno opljačkan a stanovnici su u panici. Setite se pariskih nemira, gde su uglavnom mladi ljudi sa periferije i siromašnih delova grada sukobili se sa policijom; setite se Londona od pre par godina kada su “huligani” rasturili jedan deo grada… Da li je ovo samo slučajnost ili postoji neka dublja veza između ovih pobuna u megalopolisima? Beda, siromaštvo, očaj, beznađe su bili glavni pokretači/motive ovih pobuna koje nisu pripremane niti vođene od strane nekih ideologa već je naprosto eksplodirala akumulirana ogromna količina nezadovoljstva i besa. Akumulacija ovog nezadovoljstva uveliko prevazilazi akumulirani kapital belosvetskih moćnika, ako se ovako nešto uopšte može porediti, i ono je zajedničko svima onima koji su siromašni, gladni i očajni.

U Baltimoru četvrtina stanovništva živi ispod granice onog što moderno društvo naziva siromaštvom; a koliko ljudi na svetu živi ispod ove granice siromaštva? Američki ili pak evropski proleteri teško i da mogu da se nazovu ovim imenom, barem ne po marksističkim arišinima i oni više spadaju u onaj domen koji je Marks nazivao sitnom ili srednjom buržuazijom, osobito ako se prave poređenja sa proleterima iz Kine, Tajlanda, Indonezije ili neke druge zemlje gde radnici (često i deca) rade za nekoliko dolara sa maltene neograničenim radnim vremenom. Problemi u Africi odakle ljudi masovno beže u Evropu na pretrpanim čamcima i brodovima; problemi u Južnoj Americi i siromašnim ili polurazvijenim zemljama Azije; zajednički ekvivalent svih njihovih problema je beda ili siromaštvo i oni su “klasa” čiji bes menja i menjaće svet. A bes je, kako je lepo primetio Peter Sloterdajk, jedan od pokretača našeg sveta ili bolje rečeno bes je gorivo koje troši motor promena… Mnogo se akumuliralo besa u svetu (pravednog i nepravednog) i bojim se da se on neće zadovoljiti mrvicama sa stolova tzv. demokratskog zapada; bojim se da će ovaj svet postati “mina u raskrvavljenom nebu” – kako to reče Branko Miljković.

(Autonomija)

Šestog maja (Srpska pravoslavna crkva po julijanskom kalendaru slavi Đurđevdan) navršiće se 23 godine od kada je u Hrtkovcima na zboru građana u prisustvu samozvanog vojvode dr Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke «ozvaničeno» proterivanje građana nesrpske nacionalnosti iz višenacionalne Vojvodine. Toga dana je pročitan spisak 17 «nepodobnih» građana hrvatske nacionalnosti, koji su pod pretnjama pojedinih izbeglica ubrzo morali da se isele, a 20 porodica hrvatske nacionalnosti nasilno je izbačeno iz svojih domova. Pretilo se telefonom: «Ustašo, seli se ili biraj dijete koje ti je draže!» Meštani, starosedeoci nalazili su zaklanog psa sa porukom: «Seli se, šta čekaš?», nož zaboden u vrata sa sličnom porukom, inscenirane su tuče mladića koji su došli i onih koji su rođeni u Hrtkovcima…

Hrtkovčani su se selili, ostavljali svoje komšije i prijatelje, grobove, kuće, menjali za druge u Hrvatskoj. Među prvima su se iselili najugledniji građani: lekar, učitelji, profesori… Meštanin Mijat Štefanac (Hrvat) pronađen je mrtav u ataru između Hrtkovaca i Nikinaca. Maltretiran je župnik… Progon Hrtkovčana, meštana nesrpske nacionalnosti se nastavljao. Mesna vlast na čelu sa Ostojom Sibinčićem (preminuo krajem 2008. godine) promenila je naziv sela u «Srbislavci», a on je sa istomišljenikom Trivom Ivkovićem zamenio tablu na ulasku u selo, koju je policija sutradan uklonila. Od tada su Hrtkovci dugo bili «bezimeni». Te dane Hrtkovčani su doživljavali kao pakao na zemlji.

Hrtkovci su zabeleženi kao sinonim proterivanja Hrvata iz Srema, ali to je prethodno učinjeno i u drugim sremskim mestima: Slankamenu, Golubincima… Danas se u ovim sremskim selima nalaze neki drugi ljudi koje su, takođe nevolja i nacionalističko ludilo i isključivost proterali iz svojih kuća. Jedno vreme je u crkvi u Kukujevcima, koja je jedna od najvećih i najlepših katoličkih crkava u Vojvodini, radila privatna stolarska radionica vlasnika jednog pridošlice iz Hrvatske.

U Sremu i delu Bačke (jugozapadni deo) ubijeno je i nestalo 25 građana hrvatske nacionalnosti.

Ostoja Sibinčić tih dana je govorio: «Svi Hrvati koji su napustili Hrtkovce, pardon Srbislavce, nisu imali patriotskih osećanja. Imali smo spiskove onih koji treba da odu, a otišli su nekažnjeni. Domaći Srbi takođe nisu patriote. Oni se opiru i sa hladnoćom gledaju na izbeglice. Oni su se asimilirali sa Hrvatima. Kakvi su to onda Srbi?» Sibinčić je inače na TV Studio B patentirao floskulu: «Izbeglice su kvalitetniji Srbi od domaćih».

Za proterivanje nesrpskog stanovništva iz Vojvodine niko nije odgovarao! Reformisano pravosuđe i dalje ćuti. Država bi morala da osudi proterivanje i izvini se vojvođanskim Hrvatima!

Počelo je u Novom Slankamenu 

Prvi maj se u mestu Novi Slankamen, opština Stara Pazova uvek svečano obeležavao isticanjem zastava. Tako je bilo i na zgradi u kojoj su prostorije Hrvatskog kulturno-umetničkog društva. Isticane su zastave SFRJ, SR Srbije i SR Hrvatske. Tako je trebalo da bude i tog prvog maja 1991.godine. Istaknute su zvanične zastave Jugoslavije, Srbije i Hrvatske (sa šahovnicom). Zastava Hrvatske je skinuta i zapaljena. Tad je zabeležen prvi incident prema građanima hrvatske nacionalnosti u Vojvodini. Počelo je maltretiranje i iseljavanje građana hrvatske nacionalnosti pod pritiskom.

Nadajmo se da se više nikad neće ponoviti da ljudi, samo zato što su druge nacije i vere, budu primorani da se sele iz mesta koje su odabrali za svoj zavičaj. Nacionalističko zlo i isključivost za vreme režima koji je bio na vlasti do 2000. godine naneli su nam mnoge nevolje. Na ovim prostorima – u “zemlji koja nije bila u ratu” – pucalo se, pretilo, ratovalo, ubijalo… Nasilno je promenjena struktura stanovništva. Mnoga vojvođanska mesta više nisu ista, kao pre ustoličenja Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji i delovanja memorandumske Srbije. Nema više starih komšija. Mnogima je jedini greh bio to što nisu bili “Srbi” i “pravoslavci”, i što su imali lepe kuće i stanove. Na njihovim mestima i u njihovim kućama su sad neki drugi ljudi, koji su takođe morali da “sklone” glave iz svog zavičaja iz sličnih nacionalističkih poriva. Ta mesta u Sremu odavno već nisu sa većinskim hrvatskim stanovništvom. Vojvođanski Hrvati bili su nedužna žrtva besmislene agresije i rata.

Podsećanje na ovaj šesti maj u Hrtkovcima, a svako mesto “ima neki svoj dan”, podsećanje je na odgovornost prethodnog režima. Potpirivani su nacionalna netrpeljivost i mržnja i vladalo je pravo ludilo. Bio je to svojevrstan pakao na zemlji! Ljudi u čijem je prisustvu to rađeno, nagrađivani su mestom potpredsednika vlade i drugim visokim funkcijama. “Pravna” država Srbija nije štitila svoje građanke i građane (pripadnike druge nacije i vere), nemo su posmatrane nevolje i nadaće ljudi, koji su pod pritiskom i pretnjama bežali glavom bez obzira. Ali, nije bilo samo nemih posmatrača, bilo je i onih koji su digli svoj glas protiv zla koje nas je zadesilo. Nažalost, bili su usamljeni, bez zaštite države!

Danas, dvadeset i tri godine nakon svih tih događanja, moramo se upitati kakav je bio učinak onih koji su vladali našim sudbinama. Na svu sreću sve je završeno, ali ostaju traume, izgubljeni rođaci, prijatelji i komšije. Ostaje i opomena da se to nikome više nikada ne ponovi.

Na ovu godišnjicu „Hrtkovačkog sindroma”, dosta toga se promenilo, ali inspiratori zla i njihovi izvršioci, kao i organizatori “humanog” preseljenja naroda nisu kažnjeni. U Srbiji se pred domaćim „reformisanim“ pravosuđem ne vodi ni jedan proces protiv onih koji su proterivali neistomišljenike, i to samo zato što su druge vere i nacije. Podsećam da akt proterivanja zbog druge vere i nacije nikad ne zastareva. Godišnjica ove tragedije je prilika da se upitamo da li smo danas zreliji i odgovorniji kao društvo? Zašto se država Srbija nikada nije izvinila svojim bivšim državljanima koji su spašavajući život pobegli iz nje, kao i onim vojvođanskim Hrvatima koji su ostali ovde, a nikad neće zaboraviti muke i patnje koje su pretrpeli zbog nacionalističkog ludila? Srbija treba da stvori uslove za povratak svojih bivših građana hrvatske nacionalnosti i da ih pozove, ako žele da se vrate.

Ne možemo biti zadovoljni činjenicom da se postupak vodi samo protiv jednog čoveka pred Haškim tribunalom, a u Srbiji se postupci ne vode, kao da se ništa nije dešavalo pre dvadeset godina. Srbija se sprema za pridruživanje evropskom društvu i mora se suočiti sa svim aspektima svoje ružne prošlosti. Jedan od njih je i proterivanje ljudi zbog različitog mišljenja, nacije ili vere. Zato je neophodno da republički parlament deklaracijom osudi proterivanje nesrpskog stanovništva iz Vojvodine i izvini se svim građankama i građanima koji su pretrpeli torturu. To Evropa za sada ne traži od nas, ali to treba učiniti zbog nas samih. Ovo suočavanje je neophodno zbog nas samih, građanki i građana Srbije, i proglasiti dan sećanja na te ružne događaje.

Đorđe Subotić 

Kada je pre više od dva veka čuvenom Tomasu Pejnu u Londonu u odsustvu bilo suđeno zbog drugačijeg mišljenja i delanja u odnosu na ono koje je bilo državi milo, podigla se za to vreme nesvakidašnja bura među građanstvom koje je njegovog zastupnika Tomasa Erskina nakon suđenja dočekalo kao heroja. Sudija, porota, svi su bili na strani državne cenzure i potrebe za utišavanjem strasti koje su bile uzavrele zbog revolucija u Americi i Francuskoj, pa je bilo potrebno ugušiti svaku moguću pomisao na slobodan stav protivrečan državnom. Ali, avaj, građanstvo je tog dana reklo sledeće: „Živeo Erskin!“; „Erskin i sloboda štampe!“ Istina, bilo je to isto građanstvo koje je pretnjom po javni moral smatralo one koji bi štampu prodavali nedeljom, jer to je bio dan za prodaju mleka i skuše, ali je to građanstvo ipak nešto reklo, ispreglo konje i golim rukama vuklo Erskinove kočije u znak poštovanja glasu slobode.

223 godine kasnije, na svetski dan slobode medija, u Srbiji, Tomasa ima, kako Pejna, tako i Erskina, ali nema gospođica koje bi im mahale maramicama prateći ih niz ulice, niti pijanih muškaraca koji bi ispregli konje i povukli njihove kočije u ime slobode. Kočija ima, ali ne za srpske Pejnove i Erskine modernog doba. No međutim ima svega ostalog. Ima dovoljno uplašene porote u čije ime predsednici samoinicijativno ustaju i kažu da nemaju više vremena za gubljenje, te da se proglasi krivica. Ima i dovoljno državne cenzure da se potvrdi teza Džona Kina da će sporenja oko slobode izražavanja uvek biti. Današnja Srbija upravo toliko može da ponudi, mnogo slobodnog prostora za sporenja i borbu za ostvarivanje slobode javne reči. Međutim, nemoguće je ne primetiti da je malo onih koji su u poziciji da utiču na promenu stanja, a da tu priliku i koriste. Televizija B92 pohvalila se time da je uz RTS i Studio B jedina koja je na pet minuta prekinula emitovanje programa i na taj način tobože dala svoj doprinos svetskom danu slobode medija. Pridružila se svetskom trendu. Ovakav način borbe pomalo podseća na izazov polivanja vodom u ime obolelih od retke bolesti, a videli smo kako nas je šokirao podatak da smo samo u Srbiji imali na hiljade „ispolivanih“ javnih ličnosti, a svega nekoliko hiljada evra prikupljenog novca za svrhu zbog koje je akcija i pokrenuta. Možete misliti, par minuta bez emitovanja programa. Jalova i besmislena borba. Prava stvar bilo bi objašnjenje o neslavnom kraju najgledanije političke emisije u zemlji, donešene u ime navodne programske politike i nove strategije. Zanimljiva je to ekonomska odluka da se najprofitabilnija emisija prebaci na manje gledan kanal. Mediji u Srbiji su, većinom, digli ruke sami od sebe, pa tako i od slobode koja im pripada. Stoga mislim da su pravi borci za slobodu medija u Srbiji danas oni koji se nisu pridružili populističkom načinu „borbe“ prekidom programa kako bi o tome potom izvestili javnost. Oni danas viču: „Prekinuli smo program u ime slobode!“, umesto „Prekinuli smo da budemo slobodan medij!“ Ovaj način „borbe“ B92 i RTS je kao kada bismo čestitali Šešelju što u vreme ručka nije zapalio hrvatsku zastavu jer su mu ruke bile zauzete, ili kada bismo aplaudirali Draganu Markoviću Palmi što se ovog popodneva, umesto na govor mržnje prema gej populaciji, odlučio za dremku. Znaju svi ti mediji, petominutni prvoborci za slobodu, da su postali marionete vlasti ili krupnog kapitala koji se odnekud izvaljao, ali „radi posao“ za cenzora.

Međutim, ne leži krivica samo na njima. Moderni mediji plešu po ritmu koji nameću politička elita, piplmetri gledanosti, profit, građani. Najmanje ovi poslednji, ali se ne može zanemariti i njihova, odnosno naša uloga. Prema kriterijumima Ruperta Merdoka, Srbi su danas odabrali da su „Parovi“ i „Teška reč“ pojam kvaliteta, jer kvalitetno je ono što publika odredi da je kvalitetno. No ipak ovog puta više o kontrolišućoj manjini, koja se prihvatila posla zvanog vladanje, a sa njim idu i određene odgovornosti. Međutim današnja srpska kontrolišuća manjina odabrala je da se prihvati samo privilegija, posla tu i tamo, ali odgovornosti nikako. I kako danas suditi samo RTS-u i B92 kada premijer Aleksandar Vučić u svom „velikom obraćanju naciji“ u listu „Nedeljnik“ govori sledeće: „Svi nedeljnici poput vašeg, je l’ ima neki da je na strani SNS? Nema nijedan, izrazito su protiv….Od dnevnih listova? Koji je to dnevni list, osim jednog, na strani Vlade ili na mojoj strani? Od televizija, osim jedne privatne televizije, koja je to još na strani SNS?“ Premijer se pita koji mediji su na strani vlade ili njegovoj strani (?!) i na taj način demonstrira ili svoje neznanje ili svoje nezadovoljstvo time što nije uspeo da baš svim medijima dodeli uloge koje je želeo. Ali on ne brine, jer ima svog predsednika porote, slučajno i voditelja nečega što se naziva političkom emisijom, koji će javno srpskom Tomasu Erskinu reći: „Nema više vremena za gubljenje, da se proglasi krivica!“ u svojoj sudnici zvanoj „Teška reč“. Slično će, po uzoru na svog lidera, ministar policije Nebojša Stefanović nedavno u emisiji „Upitnik“ na RTS-u napasti voditeljku da mu ne dozvoljava da brani stavove vlasti od nasrtljivca Bojana Pajtića, da ga prekida i ne daje mu dovoljnu minutažu. Jer, ni Pink, a ni Drugi dnevnik RTS-a, nisu dovoljni. Premijer je sada javno zavapio za nedostatkom podrške dnevnih listova, nedeljnika, pa i elite, samo ne znam koje. Svoju vladajuću elitu je stvorio po svakom, samo ne meritokratskom principu, pa mu tu podrške sigurno ne manjka. Ona druga, intelektualna, možda nema kada da ga podrži od vremena koje provodi i dan-danas cepkajući natenane slike Borisa Tadića, kojem je demonstrativnim sedenjem kod kuće na dan izbora pomogla da se samopošalje u prošlost, osuđujući Soraju i Staniju za svoju irelevantnost i kontemplirajući o nepravdama surove društveno-političke sudbine koja ih je zadesila. Šteta. I za njih večno uvređene i za premijera bez podrške koji je istovremeno i siguran da skoro neće izgubiti izbore.

Džon Kin kaže da je društvo u kojem nema sporenja oko slobode govora mrtvo. Tako gledajući, Srbija još živi. I u Teškoj reči i na Peščaniku, bori se za goli život, obasjavajući sebi dva moguća puta. Na svetski dan slobode medija treba još dodati i samo gde su usput pali srpski Tomasi. Danici Vučenić, koju je vlast sabotirala u poslu zbog podrške slobodnom novinarstvu, dali smo da ode. Olju Bećković, koja je naljutila premijera, zatvorili smo u NIN. Ombudsman nam se batrga u Vučićevićevoj sudnici. Srećna nam 1792. godina.

(Autonomija)

Da li je prva ozbiljnija javna manifestacija opozicije u Beogradu, organizovana od vodeće opozicione Demokratske stranke, okupila malo ili mnogo ljudi? Ili možda taman? Najskloniji sam trećoj opciji: u ovim društvenim, medijskim i svim ostalim okolnostima, to je bilo to; ko je očekivao manje, treba mu prepisati antidepresive, a ko je očekivao više, možda bi mogao polako da se spusti nazad na matičnu planetu Zemlju. Nikakvom iznenađivanju, dakle, nije bilo mesta. Znamo već takve prilike iz prve polovine devedesetih: pamtimo vremena kada je iza svakog ko izađe na opozicione demonstracije stajalo bar po pedeset onih koji nisu izašli, ali misle slično. Onda se taj odnos u nekom trenutku smanji na jedan prema deset, pet, pa prema tri, prema dva… I tako sve dok se taj odnos sasvim izjednači. Kad se izjednači, to se onda zove, recimo, peti oktobar…

Ali, neće ovo biti tekst o opoziciji i njenim demonstracijama, mada mu je povod nešto što smo i tamo mogli da čujemo. Neko je kanda prevario naše političare da je posao opozicije da uvek i stalno traži, štaviše zahteva, vanredne izbore, e da bi tako valjda dokazala kako se izbora ne boji nego ih priželjkuje, ne bi li mrski nenarodni režim oduvala sa scene. Pa je tako i Bojan Pajtić ritualno zatražio vanredne izbore, valjda u paketu s lokalnim i pokrajinskim koji nam svakako predstoje najkasnije na proleće. Pa dobro, hajde, možda to i mora da se govori (mada lično u to ne verujem), ali znate kako vam je s tim stvarima: pripazi dobro šta ćeš poželeti, da ti se to ne bi ostvarilo…

A šta je problem sa idejom vanrednih izbora? Da, nema sumnje da je raspored snaga takav da bi ih aktuelna vlast, pre svega SNS, premoćno dobila. Možda su ankete malo prilagođene u njihovu korist, ali ne toliko da bi to bilo sporno. Međutim, nije to uopšte glavni problem. Nevolja je sasvim načelne naravi, mada proizvodi vrlo praktične posledice. Naime, ovde nije u igri hoće li ovom državom vladati Pera, Mika ili Laza, nego sama priroda i smisao predstavničke demokratije. Ne možete se kockati s tim i pobediti: gubitak je tu upisan u rezultat unapred; baš zato tu kockarsku igru ne treba ni započinjati, to je nešto kao kad otvorite attachment u kojem se nalazi kompjuterski virus: ne možete posle naprosto ga ga zatvorite, i rešen problem…

Hajde da budemo jasniji. Nije slučajnost što je u višestrančkoj demokratiji mandat izvršne vlasti određen na neki jasno definisan rok, obično četvorogodišnji. Taj se rok ne može samovoljno produžavati bez novih izbora, jer bi to značilo da je demokratija suspendovana i da je zavedena diktatura. Ne može se, međutim, taj mandat ni skraćivati veštački, bez krize vlasti, tj. bez gubitka većine u parlamentu. Slično važi i za predsedničke izbore, mada oni nemaju toliku praktičnu težinu, ali imaju simboličku.

Ljudi i stranke koji vladaju Srbijom došli su na vlast nakon izbora u maju 2012. U leto te godine formirana je vlada u kojoj su Aleksandar Vučić i SNS od početka vodili glavnu reč, ali je mesto premijera zauzimao Ivica Dačić. Mandat te vlade trebalo je da traje do leta 2016. Onda je, međutim, vlada samu sebe veštački (dakle, u suštini prividno, lažno) oborila, jer nije izgubila podršku u parlamentu niti je SNS-SPS (etc.) koalicija bilo kako razvrgnuta. Radilo se, dakle, o pukoj voluntarističkoj samovolji izvršne vlasti, na osnovu koje su raspisani vanredni izbori u martu 2014. Gotovo da nije ni pojednostavljeno reći da su ti izbori raspisani samo zato jer se Vučiću tako ćefnulo. Vlada je u vrlo sličnom sastavu, samo s personalnom rotacijom na vrhu (koja je inače mogla biti izvedena i bez izbora, što je Dačić javno i nudio), ponovo formirana, ovaj put s mandatom do marta 2018! Na taj način, jedna te ista vladajuća garnitura obezbedila je sebi faktički šestogodišnji mandat.

Kako sada stoje stvari? Možda je popularnost Vučića i klike oko njega prošla svoj zenit, možda je sledstveno tome u padu. Taj pad, međutim, nije ni brz ni drastičan, i za sada se ne vidi ništa što bi ga pouzdano ubrzalo i produbilo. Drugim rečima, nema te opozicije kojoj bi bilo u uskom, sebičnom, „pragmatičnom“ interesu da traži vanredne izbore do kraja godine, jer nema ozbiljnih osnova da se veruje da bi oni značili promenu vlasti. Okej, ali možda bi opozicija bar ojačala svoje pozicije u Skupštini, i tako pokazala da je u naletu, zauzela bolje startno mesto za neku novu trku? Možda. Ali, to bi bilo „klanje vola za kilo mesa“, jer bi zbog jednog sitnog i parcijalnog probitka bilo žrtvovano nešto mnogo važnije. Ma koliko paradosalno to zvučalo, ako već nije u stanju da je sruši (a nije), opozicija bi trebalo da čuva mandat aktuelne vlasti do kraja, dakle, ne bi nikako smela da je huška na nekakvo „samoraspuštanje“! Zvuči sumanuto? Uopšte ne.

Izazivanjem vanrednih izbora 2014. na „veštački“ način, Vučić i društvo izvršili su neku vrstu baršunastog državnog udara, podle manipulacije kojom su de facto ukrali još dve godine mandata. To im je, nažalost, prošlo taj put, ali ne bi smelo da im prođe opet, a ničim suvislim i stvarnim izazvani republički izbori do kraja godine značili bi baš to. Naime, ti izbori bi praktično bez sumnje doveli do novog mandata za SNS i okolinu, ali bi im ovaj put mandat trajao do kraja 2019! A krenuli smo, sećate se, sa mandatom do leta 2016…

Zato je važno da vlast ovaj mandat iskoristi do kraja – ako već opozicija ne može da je sruši. A ne da joj „zahtevima“ za vanrednim izborima pomaže da sama sebi jeftino i na brzaka, mimo svakog reda, produži mandat! Baš kao što je bilo i jeste načelno veoma važno da aktuelna pokrajinska vlast odradi svoj mandat do kraja, ne zato što neko ne može da zamisli svoj život bez ove pokrajinske garniture, nego što bi sve drugo bilo puko, i vrlo opasno, izrugivanje s temeljnim načelima predstavničke demokratije, čija pravila i procedure nisu nečiji birokratski hir, nego imaju i te kakvog smisla.

Možda bi neko i o ovome mogao malo da vodi računa, ako mu nije teško na ovu vrućinu.

(Autonomija)

Proizvodnja neprijatelja

Država je pre 1945. godine konfiskovala jevrejska dobra s obrazloženjem fašističkog tipa, a posle 1948. je retorikom komunističkog tipa legitimisala oduzimanje preostale imovine. Mog oca su 1944. godine kao Jevreja, a 1950. godine kao građanina lišili skoro svega, oduzeli su mu gvožđaru i stan na spratu iznad prodavnice. Otac je oba događaja nazvao vrlo jednostavno pljačkom, i nije nalazio utehu u činjenici da su privatnu imovinu sada već oduzimali od svakog, bez obzira na versku pripadnost. Zahvaljujući tome, u varošici mog detinjstva, gde je pre nemačke okupacije živelo hiljadu Jevreja, danas više nema ni jednog. Posle 1948. godine deo Jevreja se ugradio u novi režim, očekujući od državnog socijalizma da će prekinuti zvaničnu antijevrejsku mržnju i, ukinuvši versku i etničku diskriminaciju, stvoriti stvarnu jednakost. Mladu ne-jevrejsku većinu ova diskriminacija nije ni nadalje zanimala. Ali, bilo je i drugih glasova: „Za svako je žaljenje što je u Aušvicu pobijeno toliko Jevreja, po mom skromnom mišljenju, međutim, nedovoljno”, kaže jedan mađarski gospodin, intelektualac, s univerzitetskom diplomom. Nema sumnje, bilo je ozbiljnih argumenata da se uđe u jedan tako temeljit poduhvat. Ako si dotičnog ubio, taj neće biti u stanju da ustane i da ti se osveti. Definitivna pobeda iziskuje definitivno rešenje – Endlösung. Danas, sedamdeset godina kasnije, više nam je zanimljiv put koji vodi krajnjem rešenju, taj put od reči do dela, i do onog što sledi posle, šta je čemu prethodilo i kakve su bile posledice, kako je došlo do populističko-fašističke mobilizacije, do uspostavljanja aparata diktature, do označavanja neprijatelja, a time i do prozvednje neprijatelja. Jevrejin je bio onaj opasnim proglašeni drugi. A apatična ravnodušnost – to je bila za vreme rata dominantna duševna bolest Nemačke i Evrope. Ostali narodi su prema Jevrejima bili možda lenji, nehajni, manje odlučni nego što su bili Nemci. Ali uz malo vaspitnog rada nije teško jednog prijateljski nastrojenog, dobrog komšiju pretvoriti u komšiju-ubicu: putem definisanja drugog, putem apstraktnog stvaranja neprijatelja. I što je najstrašnije, ovakve stvari se izvode s neverovatnom brzinom.

Jedan poručnik je bar zaplakao

To su ujedno i osnovne odlike balkanskih ratova s kraja prošlog veka. Komšija i prijatelj stavlja nož na vrat komšiji i prijatelju. I od momenta kad je zario nož u njegovo grlo, nastao je jedan svojevrsni hijatus, jedna praznina – komšije, prijatelja više nema. Jurišni odredi, specijalne jedinice, centralizovana propaganda: vođa prstom pokazuje na neprijatelja, uzročnika zlehude sudbine nacije. Ja sam bio jedan od njih. Za vreme radnog doručka u vili na obali Vanzea, imao sam devet godina. Nacisti su tada već odavno obznanili da pravna država ne postoji. Da temelj hriščanstva, Stari zavet, više ne važi, da nema više ni Jevrejina Isusa, da postoji samo jedan vođa, Hitler. Od tog časa smrt jevrejske dece je bila svršena stvar. Sinagoga je pretvorena u skladište nekad očeve, a potom nacionalizovane gvožđarske radnje. Bila je nakrcana plinskim bocama. Voleo bih da je ona danas dom i škola umetnosti, koja bi povremeno evocirala uspomenu na Jevreje, na čije nekadašnje prisustvo, od pre tri godine, podseća jedna mermerna ploča na pročelju očeve kuće. Uvažavam učinak brojnih nemačkih gradova koji su ponovo podigli spaljene sinagoge, ili bar prikladnim spomenikom obeležili mesto na kojem su se nalazile. Kad sam izabran za predsednika berlinske akademije umetnosti, nazvao sam telefonom Đerđa Ligetija, u svetskim razmerama poznatog mađarskog kompozitora koji je živo u Nemačkoj. Upozorili su me da ga je teško dobiti. Posle dva minuta me je pozvao i ovako počeo razgovor: Slušaj, znaš li ti gde sam ja bio početkom oktobra 1944. godine? Nisam znao. Iza vaše kuće, u sinagogi, koja je tada služila kao štala, kupio sam lopatom ispod konja balegu za stajsko đubrivo i iznosio je na tragačama. Ligeti je govorio i o jednom mađarskom oficiru koji je, kročivši u hram, i videvši ono što je mogao da vidi – zaplakao, rekavši, kao za sebe: Zar smo dotle stigli? Osim njega niko nije plakao.

Gde da smestimo prošlost?

Čovek sklon kontinuiranom učenju duguje sebi toliko da svoje najraznovrsnije vežbe dopuni i vežbama svoje empatičke imaginacije. Smatram prvorazrednim pedagoškim zadatkom – širom Evrope – detaljno zamišljanje onog događaja, sve do poslednjih grčeva gušenja u gasnoj komori, koji se odigravao pre sedamdeset godina, u doba mog detinjstva. Posve je razumljivo to što današnji roditelji ne žele da zamisle svoje dete na tom putu, od železničke rampe do krematorijuma. Zašto bi i mučili sebe? Međutim, saosećanje, pogotovo saosećanje u patnjama drugih jeste takva duševna sposobnost bez koje – bez primene te sposobnosti – nema moralne inteligencije. A sad, zamislimo sebe u ulozi počinilaca: Obavili smo i ovaj posao, sredili smo i ove, tako da ovih više nema. Pa, onda, nazdravlje! Budući da su naučili, da su Jevreji krivi za sve njihove nesreće, sve nedaće, sad, kad ih više nema, mogu slobodno da budu srećni. Nije neobično to da je Hitler rekao ono što je rekao, već je čudno to što su trezveni ljudi stali iza tog bezumlja, tog ludila. Naknadno brisanje nekadašnjeg događaja potiče iz odbrane samopoštovanja. Odbijamo poverovati da su naši – naši sunarodnici, naši preci, Nemci, Mađari ili bilo koji drugi Evropljani, bili u stanju da učine takve stvari. Štaviše, ne branimo samo svoju nacionalnu zajednicu da bude obeležena žigom kolektivnog masovnog ubice, već štitimo i ljudsku rasu da je ne snađe takva sumnja, jer naprosto nije moguće da zdravorazumni, pismeni ljudi počine takva zla. Počinilac je hteo da veruje, da žrtva nije čovek, već neko inferiorno, tek čovekoliko biće. Žrtva je pak htela da veruje da počinilac nije čovek, već samo jedan bezdušni robot-ubica. Ubice, međutim, nisu bili od rođenja izopačeni, već su se izopačili – radeći. Kod kuće su bili očevi, sinovi, braća, prijatelji. A onda su otišli na posao i službeno radili ono što je bilo naloženo da se uradi, i popili koju čašicu posle dobro obavljenog posla. Imali su dobar osećaj, osećaj uspešnosti, zadovoljstva, isto kao mesar koji je toga dana obradio omanje krdo stoke dovedeno na klanje, ili kao lovac koji pedantno poređa na travu svoj plen.

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Nesrećni Mađari

Na budimpeštanskim ulicama, u autobusima, u metrou, susrećem nervozne, razdražene, bespomoćne ljude. Svuda natmurena, zbunjena, smetena lica. U punoj meri odgovara stvarnosti, rekao bih, izveštaj Ujedinjenih nacija koji predstavlja pokušaj da se utvrdi nivo sreće u 158 zemalja sveta. Prema tom izveštaju Mađarska je zemlja nesrećnih ljudi, na ovoj rang-listi ona zauzima 104. mesto. Zanimljiv je, ali nipošto ne i iznenađujući podatak da su najsrećniji Švajcarci. To je ipak, nekako prirodno. Međutim, ljudi se i u Grčkoj, ali i u Libanu osećaju srećnijim nego u Mađarskoj. Skromna je uteha što je Mađarska s nekoliko mesta ispred Hondurasa i Tadžikistana. Ali ovo stanje nije od danas, njegovi koreni su dublji od dnevne politike.

Pupoljci manjinskih oligarhija

Iz Pešte se vraćam sa knjigom Kapital u 21. veku Tomasa Piketija. U vozu sam imao dovoljno vremena za pribeleške. Ali, pitam se, od kakve je koristi ova knjiga u Vojvodini? – jer, koliko vidim, u ovdašnjoj manjinskoj zajednici su se sasvim pomirili s divljim kapitalizmom. Štaviše, čak i inteligencija ozbiljno, s razumevanjem klima glavom. Poslanici Saveza vojvođanskih Mađara su u parlamentu glasali za najsuroviji neoliberalni zakon o radu. A intelektualno okruženje mirno prihvata ovu vrstu oligarhičnog kapitalizma, i pri tom stidljivo, smerno ponavlja, kao kakvu mantru, da intelektualce politika ne zanima. Posle svega, čemu se možemo uopšte nadati? Da li da podržimo male mađarske olograhije u Bačkoj? Šandor Marai je pisao, da bi samo jednu partiju mogao da uvaži, da poštuje: partiju siromašnih. Slažem se s Maraijem. Takve partije, međutim, nema. Piketijeve ideje nisu doborodošle. Socijalističko osećanje je odumrlo. Važno je samo to ko drži poluge vlasti, ko naređuje, ko odlučuje. Ovde se afirmiše nekakva kućepaziteljsko/narednička politika. Samo što sam stigao kući, gomila skandala. Ovde ideje nemaju prođu. Kliknem na sajt Noje Ciriher Cajtunga, čitam izuzetan tekst Andreasa Brajtenštajna o Miljenku Jergoviću i o demonima naše istorije. Na istom sajtu odličan izveštaj o tokovima predizborne kampanje u Engleskoj – rezultati tih izbora neće ni za nas biti bez značaja.

Manjinski stakleni džepovi

Na Fejsbuku se vidi na kakav je odjek naišao program ekonomskog razvitka koji je obznanio Savez vojvođanskih Mađara. Reč je o solidnoj sumi novca – o 11,5 milijardi forinti! Na pomolu je nadasve značajan poduhvat, po gornjoj sumi se može zaključiti kolikom. Podsetio bih da sam često naglašavao da očuvanje identiteta počiva na dva stuba-nosača: na ekonomskom faktoru i na kulturi. Pri tom sam još naglasio i to da je ekonomski razvitak Potisja prvorazredni zadatak manjinske politke. Valjda je sad došao taj trenutak – možda je to šansa ovog regiona. Razume se, jedan ovakav projekat zahteva temeljitu i detaljnu studiju izvodljivosti. Trebalo bi znati koje privredne grane imaju najbolje tržišne izglede. Treba voditi računa i o dijaspori, o kretanju tržišta. Kakvi su radni kapaciteti vojvođanskih Mađara? Kakve su kvalifikacije onih mladih ljudi koji su napustili zemlju? Koje su privredne grane u stanju, i u kojoj meri, da otvore nova radna mesta? Sve to, s obzirom na to – mislim ja – da možda nije cilj da neki kapitalisti dobiju povoljne ili čak nepovratne kredite, nego da je namera da se promeni krajnje nepovoljan odnos zaposlenih i nezaposlenih. Po mom mišljenju ova suma od 11,5 milijardi forinti je poklon mađarskih poreskih obveznika, pre svega s namerom da se smanji iseljavanje. Zbog toga bi bilo neophodno da se ugovorom precizira u kojim će vremenskim razmacima koliko ljudi imati šansu da se zaposli. I pod kojim uslovima. Bez ikakvih trikova, i zamajavanja. Ne mislim, dakle, na zapošljavanje na određeni period od nekoliko meseci. Treba videti i to da li će ti novozaposleni raditi za minimalnu platu ili će imati čoveku dostojnu zaradu. Trebalo bi znati i to da li su povlašćeni do sada bili skloni da podrže vojvođansku mađarsku kulturu. Sve to trebalo bi objaviti da bi se sprečile bilo kakve priče i glasine. U interesu transparentnosti javnog života neophodni su pouzdani i proverljivi brojčani podaci. Ovu studiju izvodljivosti treba da sačine stručnjaci, ekonomisti i sociolozi, jer se zna da ovakvi privredni projekti imaju dalekosežne političke poslednice. Velika je šteta što ta studija izvodljivosti, ako uopšte tako nešto i postoji, sve do sada nije objavljena, nije postala predmet javne rasprave. A bez toga je lako mešetariti. Tamo gde se obrću pare, političari-biznismeni moraju da se u javnosti pojavljuju sa staklenim džepovima. Ogromna je odgovornost manjinskih političara ako imamo u vidu da se položaj vojvođanske mađarske zajednice poslednjih godina dramatično pogoršao. Devedesete godine su devastirale njene duševne i materijalne resurse, nisu se ostvarile ni nade koje su se ukazale krajem 2000. godine, sve je veće i sve je dublje siromaštvo, broj onih koji se odlučuju da napuste zemlju, u stalnom je porastu. Poklon iz matične zemlje je dobrodošao, ali veliko je pitanje kako će se tim sredstvima gazdovati? Da li će u tome prevagu imati paradigma neoliberalne ekonomske politike, ili socijaldemokratske? To je ključno pitanje. Sve mi se čini da će do izražaja doći neoliberalni aspekti. Lista nagoveštava čudno smešu: neoliberalna ekonomska politika, plus neliberalna politika. Većina onih koji su se ovim povodom oglasili, nemaju zamerke na samu inicijativu, nego na to da program predviđa prvenstveno uspostavljanje partijske klijenture, s obzirom na to da je na listi, koja je procurila u javnost, mnogo stranačkih funkcionera. Naravno – funkcionera Saveza vojvođanskih Mađara. Ta okolnost u trenutnom stanju stvari (i duhova) krije brojne opasnosti, može da dovode do ozbiljnih nesporazuma. Nije nikakva tajna, već je pre svega javna tajna, u štampi se o tome nesprestano piše, da su u Srbiji i do sada mnogo bolje prosperirali biznismeni bliski vladajućim strankama. A Savez vojvođanskih Mađara je vladajuća stranka. Zemlja je premrežena ekonomskom i političkom korupcijom. Dosadašnje intervencije u privredi, one koje su preduzimane s javnim finasijskim sredstvima, većinom su se završile u skandalima. Nije ni to tajna da je poslednjih nekoliko decenija svaka stranka imala „svog preduzetnika”, a oni vispreniji, „najveštiji” su u zamenu za privilegije istovremeno finasirali i dve ili tri partije. Inače ne bi mogli opstati na sceni. Znamo da je Savez vojvođanskih Mađara decenijama participirao u vlasti bilo na pokrajinskom, bilo na republičkom nivou. Ili i na jednom, i na drugom. Bilo bi previše naivno pretpostaviti da su se – u periodu kad je Savez vojvođanskih Mađara „odgovorno učestvovao” u vršenju vlasti – baš oni biznismeni koji su ujedno bili i funkcioneri Saveza vojvođanskih Mađara, našli u nepovoljnoj poziciji, jer bi nas to podsetilo na avanture barona Minhauzena.

maj 2015.
Preveo Arpad Vicko

Sociologija je od kritičke postala bezopasna komercijalna nauka umrežena u razne projekte koji joj diktiraju i hipoteze i zaključke. Pri tome su sociolozi masovno menjali opredeljenja, nastojeći da se sa novim simboličkim kapitalom nametnu i kao brendovi struke. Jednako mislim na sociologe nove nacionalne oslobodioce i na sociologe novokonstruisane žrtve. I u sociologiju su kao i u druge društvene nauke u regionu prodrli novi oslobodioci od marksizma i kosmopolitizma. Na drugoj strani su sociolozi koji ne manje ljubomorno neguju monopol na simbolički kapital najvećih žrtava jednopartijskog socijalizma. Uz ove dve struje, prisutna je i treća, tržišna, kojoj nikakav simbolički kapital nije potreban.

Todor Kuljić[1]

Ove reči Todora Kuljića dosta govore o stanju kritičkog duha u društvenim naukama uopšte a ne samo sociologiji ili, možemo reći, govore o stanju kritičke svesti i duha u celosti. Još tamo od Imanuela Kanta korpus tzv. duhovnih nauka trebalo bi da odražavaju stanje kritičke svesti jer one su plod produkcije ljudskog znanja koja ne nastaju iz samo “enciklopedijskih” potreba već i kako bi se unapredilo i stanje duha i razumela njegova povesna uloga. Hegel je ulogu povesnog duha, kao abstraktuma ljudske istorije znanja, doveo do nivoa apsolutnog znanja ili najvišeg nivoa saznanja u razvojnom iskustvu svesti. No, motor ove “fenomenologije duha” (tako se i zove čuveno Hegelovo delo) ili geneologije znanja jeste kritika koja je od Dekarta inicijalno mesto saznanja jer kritika je sumnja u svaku neposrednost postojanja, to jeste skepsa prema onom što se određuje “tako i nikako drugačije” ili pak kao “gotova činjenica”. Dekart je svojom metodom saznanja, u već prvom koraku, napao na neposredno znanje i postavio sumnju kao “filter” kroz koji se propuštaju činjenice svesti upravo kako bi se propitala njihova činjenična osnovanost. Povesni razvoj ove kritičke svesti doveo je do, gle apsurda, rastakanja duhovne baze saznanja i postavljanja njenih temelja na tzv. materijalnim osnovama, što su u filozofiji, svako na svoj način, najavili Karl Marks i Fridrih Niče. Sociologija se kao nauka rađa upravo u težnji da razbije taj duhovno-metafizički karakter znanja i da ga usmeri ka analizi problema ljudskog društva kao polit-ekonomske zajednice. Međutim, danas možemo da vidimo kako se ova povesna uloga sociologije, ali i društvene teorije uopšte, svela na puku analizu društvenog stanja ili pak na “anketiranje” u korist različitih ideoloških koncepcija. Uloga društvene teorije se svela na služenje političkim modelima vlasti umesto da kritički analizira (čast izuzecima, ali znate kako kažu: izuzeci samo potvrđuju pravilo) stanje u društvu i da, što je najvažnije, pruža modele po kojima bi se unapređivala društvena stvarnost. Vreme je da se vratimo osnovama društvene kritike i da ponovo porazmislimo o onoj “istrošenoj” Marksovoj tezi o tome da su filozofi samo različito tumačili svet, a da je stvar u tome da se on promeni. Možemo ove filozofe iz Marksove teze zameniti sa sadašnjim društvenim trudbenicima i upitati kakav se to model društvene promene danas nudi.

Ako želimo da ovaj domen potrebitosti društvenih promena prebacimo sa svetskog (a svetski nije samo geografski pojam već predstavlja i stanje svesti, što je Radomir Konstantinović kod nas sjajno predstavio u delu Filozofija palanke) na lokalni domen, onda ćemo biti suočeni sa, prosto rečeno, ideološkim jednoumljem koji vlada u zajednici intelektualne elite u našem društvu. Ovo jednoumlje nije toliko zasnovano na nekoj tvrdoj ideološko-političkoj matrici koju zastupaju neki intelektualci već više na služenju političkim elitama ili pak društveno-ekonomskom modelu neoliberalnog kapitalizma koji se danas u Srbiji praktikuje u svojim surovo-rudimentarnim oblicima. Apologete današnjeg polit-ekonomskog stanja kod nas su uglavnom već poznati (oprobani) intelektualni službenici različitih političkih modela vlasti; oni su tu da opravdaju “reforme” koje sprovodi vlast ili pak da pouče građane kako da se ponašaju da bi što bezbolnije podneli “težak društveni trenutak”. Ne želim da ovde neko misli da prozivam samo sociologe ili da težim da kompromitujem neke od ovih društvenih trudbenika (mada, ruku na srce, neki sociolozi, ali ne samo oni, baš svojski rade na sopstvenoj kompromitaciji služeći sad ovoj ili sad onoj vlasti), jer korpus onih koji su intelektualni servis vlasti širi se na veći domen naše društvene stvarnosti: ekonomisti, filozofi, književnici, umetnici raznih modela, politički analitičari itd. Prosto je neverovatno koliko neki naši “intelektualci”, narodski rečeno, nemaju obraza i kako se bezobzirno glajhšaltuju ka svojim novim poltiičkim mecenama, a kako svaka vlast voli da je opravdana od strane intelektualnih elita onda im se oprašta nekadašnje političko neverstvo i oni postaju deo mašine vlasti koju brane često istim argumentima kao i onu prethodnu kojoj su služili.

Da mi se ne bi opet prebacilo kako pišem samo o “srbijanskim” problemima, a zanemarujem vojvođansku autonomiju, onda moram istaći da je problem političkog nepotizma, straha od vlasti ili pak pukog guranja glave u pesak dok opasnost ne prođe, kod ovdašnjih intelektualnih elita itekako izražen. No, sreća je naša ovde da Javni servis Vojvodine i još neki tzv. slobodni mediji ipak nisu toliko pod (auto)cenzorskom presijom ili se pak bolje nose sa političkim pritiscima, pa se može čuti i kritička nota intelektualaca koji ne služe interesima vlasti. Inače, i u Vojvodini, kritički duh se sveo na neke uske kuloare, da ne kažem salone, koji poput nekih blogera ili dežurnih portalskih komentatora raspravljaju o autonomiji, ali domen njihovog uticaja se i ne širi dalje od ovog virtuelnog sveta. Problem autonomije Vojvodine ne može se svesti samo na “srbijanske štetočine” već se mora malo pogledati i u sopstveno dvorište. Braniti Vojvodinu od “srbijanske pošasti” znači samo problem prebaciti nekome drugom, a ne uviđati da je autonomija subjektivni odraz zrelosti društvene svesti i da je ova svest direktno vezana i za stepen objektivne autonomnosti same Vojvodine. Ne može se jedan palanački duh, kakav je uglavnom vladao i vlada među predstavnicima političkih elita u Srbiji i kada je autonomija Vojvodine u pitanju, zameniti drugim palanačkim duhom koji samo kuka nad srbijanskom nepravdom koji ugnjetava i ovo malo autonomije što je ostalo Vojvodini. Vojvodina će biti slobodna i autonomna upravo onoliko koliko ima i svesti o njenom statusu i identitetu, a ostalo je samo tehnika političke prakse. Zato težimo razvoju slobodno-autonomne svesti kod građanki/građana, a ne razvijanju mržnje prema svemu što stiže “preko Dunava”. Inače možemo lako zapasti u fašistoidni egoizam koji mari samo za svoje interese, a koliko je to opasno, u jednom tako šarenom društvenom miljeu kakva je Vojvodina, prosudite sami.

(Autonomija)

[1] Autor je profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a tekst je reč na dodeli nagrade “Vojin Milić” Srpskog sociološkog društva za “Tanatopolitiku”, najbolju sociološku knjigu u 2014. godini na Filozofskom fakultetu u Nišu, Danas, Dijalog, 07.05.2015.

Ruski građevinski gigant „Velesstroj“, na čijem su gradilištu početkom februara šestorica državljana Srbije poginula u požaru, i dalje nesmetano odvodi radnike u Rusiju i to za manje plate nego ranije, preko istoimene ćerke firme iz Beograda.

Majstorima različitih profila, kojima je plaćano oko pet do sedam dolara na sat, „Velesstroj“ sada nudi tri do pet dolara, rekli su bivši i sadašnji radnici za Vojvođanski istraživačko-analitički centar i za Novinsku agenciju Beta. Istovremeno, organi Ruske Federacije još 15. marta su probili rok u kom je trebalo da Ministarstvu za rad Srbije dostave izveštaj o požaru na poluostrvu Jamal.

U tom Ministarstvu kažu da su nakon nesreće Prekršajnom sudu u Beogradu podneli zahteve za pokretanje postupka protiv „Velesstroja“ i njegovog podizvođača, „Beo metalsstroja“, ali u sudu kažu da nemaju takve zahteve u svojoj evidenciji.

U „Velesstroju“ tvrde da protiv njih ne postoje prekršajne prijave, odnosno da „navodna prijava koja je pominjana u medijima nikada nije ni bila podignuta“. U toj firmi kažu da je do smanjenja satnica došlo najviše zbog promene odnosa dolara i rublje, kao i evra i dolara, a „zarad očuvanja konkurentnosti i radnih mesta“.

Ugovor o radu ili ugovor o trgovini ljudima? 

Prema svedočenjima radnika, kompanija „Velesstroj“ zajedno sa povezanim firmama eksploatiše zaposlene u teškim uslovima, smanjuje im plate, ucenama ih tera na izmene ugovora, a u slučaju bolesti ili povrede na radu često ne nudi odgovarajuću zdravstvenu negu.

To preduzeće dovodi veliki deo radne snage iz zemalja istočne Evrope i centralne Azije radi izgradnje rezervoara, platformi i cevovoda za transport nafte i gasa širom Rusije, a radnicima uglavnom nudi veću platu od one koju mogu da dobiju u svojim siromašnim državama.

Miloš Kastratović iz Beograda jedan je od hiljada ljudi koji su u Sibiru radili za „Velesstroj“ i, kako kaže, poslodavci „mnogo koriste činjenicu da je kod nas beda“.

„Oni su svesni da ljudi ovde rade za 15, 20 ili 25 hiljada. U svakom trenutku, ne libe se da ti kažu, idi u Srbiju pa radi za 20.000“, priča Kastratović, koji je radio na gradilištu NPS1 – skraćeno od „Naftna propusna stanica 1“ – na poluostrvu Jamal krajem prošle i početkom 2015. godine.

Kao i svim radnicima iz Srbije, ugovor mu je dat na potpisivanje pred sam polazak u Rusiju, u sedištu beogradskog „Velesstroja“. Ugovor je propisivao da zaposleni mogu dobiti otkaz zbog, između ostalog, „pasivnog obavljanja radnih zadataka“, ali nije precizirao kako se utvrđuje da je radnik bio „pasivan“.

Druga odredba navodi da ukoliko radnik izazove bilo kakvu štetu, njenu visinu procenjuje direktor ili osoba koju on ovlasti i nadoknađuje se obustavom isplate zarade. U jednoj odredbi aneksa otvoreno se kaže da organizovanje ili učestvovanje u štrajku automatski povlači otkaz.

Milan Antonijević: Radnici kao žrtve trgovine ljudima

U Komitetu pravnika za ljudska prava (YUCOM) ocenili su da se radi više o „ugovoru o trgovini ljudima“ nego ugovoru o radu, čije su pojedine odredbe suprotne Ustavu i zakonima Srbije.

„To je jedan ugovor koji više govori o tome da se nečija prava zloupotrebljavaju i izrabljuju, nego što je ugovor o radu“, rekao je direktor YUCOM-a Milan Antonijević za VOICE i za Betu.

Ugovorom je bilo predviđeno da Kastratović ima osnovnu platu od 55.000 dinara bruto, a aneksom je određena satnica od pet dolara neto u dinarskoj protivvrednosti. Garantovano mu je i da će zarada biti uvećana 26 odsto za noćni i prekovremeni rad ali, kako kažu on i brojni drugi radnici, taj novac „niko nije video“.

Jedan radnik koji je želeo da ostane anoniman, a koji je u više navrata prošle godine išao da radi za „Velesstroj“, kazao je da prilikom poslednjeg puta nije dobio ništa od ugovorom propisanog dodatka iako je radio isključivo noćne smene, čime mu je plata faktički umanjena za više od četvrtine.

Nehumani uslovi za rad 

Kastratovićeva grupa je avionom iz Moskve prevezena do sibirskog gradića Novi Urengoj, odakle su prebačeni na gradilište. Kada su stigli tamo, oktobra 2014, dočekali su ih kontejneri površine oko 10 kvadratnih metara u kojima će spavati u grupama od četiri do šest ljudi, i najava smanjenja plate za 10 odsto.

Kasnije će se ispostaviti da to neće biti jedino, a ni najveće smanjenje. Miloš je bio u Rusiji od oktobra 2014. do februara 2015. i za to vreme prve tri plate bile su umanjene za 10 odsto, a januarska je dodatno smanjena za 20 odsto.

Mada mu prekovremeni rad nije plaćen kao što je obećano ugovorom, još je u Beogradu upozoren da će raditi koliko to „posao traži“, što je u praksi značilo 10, 12, neretko i 15 sati na velikim hladnoćama. Hrana „nije bila neka“, ali su radnici imali tri obroka dnevno, a obaveza poslodavca da ih obuče ispoštovana je „donekle“.

„Primetio sam u jednom trenutku da su počeli da dolaze ljudi i da zadužuju neka stara, pocepana radna odela. Totalno je nenormalno da neko izađe da radi na minus 40, 50 stepeni pocepan, bez radnog odela, bez potkape. Ne možeš, jednostavno ledi sve živo“, kazao je on.

U tim uslovima povrede i zdravstveni problemi bili su česti, a radnici se slažu da je zdravstvena zaštita bila neadekvatna. Prema njihovim rečima, ljudi koji su bivali povređeni na poslu terani su da potpisuju priznanja da su pali sa kreveta ili se okliznuli u kupatilu.

„Kad vidi šef na gradilištu da si počeo da beliš i da ti puca koža, pošalje te kod lekara, a on ti namaže kremu i kaže, idi radi ponovo. Dešavalo se da ljudi dobijaju infarkte, da imaju srčane smetnje, probleme sa disanjem…“, nabraja Miloš Kastratović.

„Ja sam radio sa čovekom koji dođe ovako crven… Imao sam utisak da će da pukne kao jabuka kad je spljeskaš. Pritisak mu je bio 180 sa 110 i lekar mu kaže, idi radi, nije ti ništa“, dodaje on.

Jamal

Jedan radnik koji je želeo da ostane anoniman kazao je da je skinut sa zdravstvenog osiguranja nakon što mu je radni ugovor sa podizvođačem “Velesstroja” istekao dok je bio na bolovanju zbog problema sa žučnom kesom, što se ispostavilo kao pogrešna dijagnoza.

„Uprkos mojim brojnim apelima direktoru gradilišta, na gradilištu su me zadržali do 5. januara. Tek petog januara uveče sam sleteo u Beograd odakle su me prijatelji odvezli u bolnicu na preglede kod hirurga, ultrazvuk i laboratoriku, koji su pokazali da bolujem od upale pankreasa“, rekao je on.

Dokumenti koje ima pokazuju da mu je lekarska komisija produžila bolovanje do 11. marta 2015. godine, ali je ubrzo od poslodavca dobio rešenje po kom mu radni odnos prestaje 8. februara, dok je bolovanje još trajalo.

Prema svedočenjima radnika, u Sibiru je ubedljivo najgore bilo ljudima iz srednje Azije, iz bivših država članica Sovjetskog saveza, koji su uglavnom radili za najmanje satnice kao nekvalifikovana radna snaga.

„Jedan dečko se vraćao sa mnom, ja sam hteo da povratim kad sam video – ovako mu pocrnela dva prsta. Promrzao skroz, neki Tadžikistanac. Kaže, šef ga poslao da radi i nije mogao da odbije, pošto je tek bio došao na gradilište“, priča Miloš Kastratović.

U „Velesstroju“ su kazali za VOICE i za Betu da firme nemaju mogućnost da bilo koga skinu sa bolovanja i naveli da svi radnici ostaju na bolovanju do punog izlečenja, a tvrdnje da su povrede na radu pripisivane nezgodama van gradilišta odbacili su kao „netačne“.

Pre nego što se vratio u Srbiju, i sam narušenog zdravlja, Kastratović je istrpeo pritiske da više puta potpiše nove ugovore na svoju štetu. Početkom novembra, kada je rublja zabeležila rekordno slabljenje u odnosu na dolar, ponuđen mu je ugovor po kom bi mu se zarada obračunavala u ruskoj umesto u američkoj valuti.

Osnovna zarada bila bi mu 21.000 rubalja, odnosno oko 42.000 dinara bruto, a satnica 180 rubalja. Ugovor bi važio retroaktivno, čime bi mu se umanjio iznos koji je već zaradio za prošli mesec. Takođe mu je dato da potpiše sporazum o prestanku radnog odnosa blanko, bez upisanog datuma.

Istim ponuđenim ugovorom bilo je predviđeno da promeni poslodavca iz „Velesstroja Beograd“ u „Beo metalsstroj“. On i drugi radnici tvrde da im je rečeno da se radi o istoj firmi, koja samo menja ime, iako se uvidom u podatke Agencije za privredne registre vidi da se radi o različitim kompanijama.

U YUCOM-u kažu da bi u ovom slučaju bilo neophodno prvo raskinuti do tada važeći ugovor o radu pre zaključivanja novog.

„Ako dolazi do promene poslodavca, mora da se raskine stari ugovor, mora da postoji ugovor između dva poslodavca o preuzimanju radnika, a radnicima ugovor o radu ne sme da nudi niže uslove od prvobitnih. To je sve propisano srpskim Zakonom o radu“, ističu u Komitetu pravnika za ljudska prava.

Iste izmene ugovora nuđene su svima na gradilištu, a prema rečima radnika, svakome ko se bunio bilo je prećeno da će dobiti otkaz i biti vraćen u Srbiju bez plate, kao i da će sam morati da nadoknadi putne i druge troškove, za koje su gazde tvrdile da iznose ukupno 2.500 dolara.

„Verujem da su mnogo ljudi uspeli sa pretnjama da primoraju da potpišu te papire, iako oni nisu hteli“, kaže Kastratović i ističe da mnogi nisu bili voljni da pristanu na izmenjeni ugovor u trenutku kada vrednost rublje konstantno opada, ali da su pritisci rukovodilaca bili „ogromni“.

On kaže da su se radnici pobunili i pokušali da štrajkuju, ali da im je rečeno da po ugovoru nemaju pravo na to. U Aneksu ugovora stoji da zaposlenom „obavezno prestaje rad u inostranstvu“, ako organizuje štrajk ili učestvuje u njemu.

U sličnoj situaciji našao se i varilac Ljubiša Trivanović koji je na drugom, istočnom kraju Rusije radio za preduzeće Siv Invest, podizvođača „Velesstroja“, do novembra 2014. On je sa 70 kolega stupio u štrajk zbog tromesečnog kašnjenja plate, nakon čega su svi poslati nazad u Srbiju.

„Na aerodromu u Moskvi smo dobili neku siću, tu su računali odbitke za avion, povratnu kartu Magadan-Beograd, onda troškove na gradilištu zbog toga što nismo radili 10 dana“, rekao je Trivanović. On tvrdi da je za tri i po meseca rada dobio ukupno oko 1.500 dolara, i dodaje da je zbog svega toga zajedno sa kolegama tužio Siv Invest.

Po mišljenju Komiteta pravnika za ljudska prava, zabrana štrajka može biti slučaj kršenja zakonom i Ustavom zagarantovanih prava radnika. Direktor YUCOM-a Milan Antonijević ističe da član 152. Krivičnog zakonika Srbije propisuje novčanu kaznu ili do dve godine zatvora onom ko sprečava sindikalno organizovanje.

„Vidi se jasna namera iz Ugovora, a mnogo više iz Aneksa, da se nečija prava krše, da se rade protivpravne stvari. Ukoliko se ova odredba (aneksa) sprovede vrše se i određena krivična dela, tako da može da se povede postupak protiv ljudi koji ovakav ugovor zaključuju“, rekao je on.

U kompaniji „Velesstroj“ insistiraju da ugovor o radu ne zabranjuje štrajk, dok u aneksu takođe nije zabranjeno sindikalno organizovanje, ali da nije dozvoljeno „samostalno sprovođenje obustave rada“.

Grupa Miloša Kastratovića na Jamalu nije vraćena kući jer su obustavili štrajk, iako on smatra da je protivzakonito da mu se ugovorom brani da štrajkuje. Kastratović i pojedini drugi radnici smatraju da država Srbija nije bez odgovornosti za to kako ih je poslodavac tretirao.

Na pitanje VOICE-a i Bete kakve podatke o „Velesstroju“ ima Ministarstvo za rad, odgovoreno je da im se ta kompanija više puta obraćala radi slanja radnika u Rusiju, ali da su uvek dostavljali nepotpunu prateću dokumentaciju. Zbog toga je Ministarstvo „konstatovalo da nisu ispunjeni zakonski uslovi za upućivanje zaposlenih u inostranstvo“, ali na tome se sve završilo.

Pravi vlasnik se krije u of-šor zoni 

Jedno od gradilišta Velesstroja

U beogradskom „Velesstroju“ tvrde da svi zaposleni primaju zaradu koja je predviđena Ugovorom i Aneksom, kao i da ni od jednog radnika nije traženo da promeni poslodavca. Iako u tom preduzeću tvrde da je matična ruska firma u vlasništvu svog menadžmenta, identitet pravog vlasnika je sakriven u of-šor zoni.

Vlasnik 99 odsto akcija moskovskog „Velesstroja“ je firma „Vejvform“ (Waveform) sa Kipra, prema podacima ruskog registra pravnih lica. „Vejvform“ je, s druge strane, u vlasništvu dve kompanije sa Britanskih Devičanskih Ostrva – „Alder Group Holding“ i „Catford Management Services“.

Podaci dobijeni putem istraživačke platforme „Investigative Dashboard“ pokazuju da te dve firme imaju sedište na istoj adresi, ali ne otkrivaju podatke o njihovim vlasnicima i osnivačima jer na Britanskim Devičanskim Ostrvima preduzeća nisu dužna da te informacije dostavljaju čak ni državnim telima.

Međutim, te dve kompanije vlasnice su „Vejvforma“ tek od 29. maja 2013. godine. Do tada je vlasnik bila firma „Centaur Trustees“ u vlasništvu Demetriosa Papaprodromua, koja je i osnovala „Vejvform“, 30. decembra 2009, pa prebacila vlasništvo na “Alder” i “Catford”.

„Vejvformom“ i dalje rukovode firma „Centaur Secretarial“, u vlasništvu Papaprodromua, i „Tellmark Holdings“, čija je direktorica Barbora Aniftu istovremeno direktorica „Centaur Trustees“, „Centaur Secretarial“ i još jedne Papaprodromuove firme. Inače, kompanija „Centaur Trustees“ ima ovlašćenje da registruje preduzeća, između ostalog, i na Britanskim Devičanskim Ostrvima.

Uprkos svemu tome, malo je verovatno da je Demetrios Papaprodromu sada, ili ikada bio istinski vlasnik „Velesstroja“, jer je njegov „Centaur Trustees“ zapravo firma koja se bavi uspostavljanjem mreža of-šor kompanija za druge biznismene.

„Mi smo specijalizovani za pružanje korporativnih usluga … kao i formiranja i upravljanja međunarodnim kompanijama na Kipru i drugim većim jurisdikcijama širom sveta“, navodi se na zvaničnoj internetskoj prezentaciji njegovog preduzeća.

Uz fotografije luksuzne mediteranske vile pod nazivom „Centaur House“, koja služi kao centrala kompanije, dodaje se: „Mi kombinujemo detaljno znanje o međunarodnom poslovanju sa vrhunskom tehnologijom kako bismo Vam omogućili najviši nivo usluge, poverljivost i funkcionalnost“.

Dok vlasnik ostaje sakriven, kompanija nastavlja da posluje kao i do sada. Iako je sedamdesetak zaposlenih iz Srbije, nakon pogibije šestorice kolega, zapalilo sveće ispred beogradskog „Velesstroja“ i uzelo radne knjižice, drugi radnici kažu da je to „samo kap u moru“.

„Oni će da nađu sutra nove ljude koji će da odu tamo. Zato što ako nekom ponudiš 350 dinara, a on bilo gde u Srbiji može da ima 100 do 120, on će da ode, i oni to baš mnogo koriste, vidi se“, zaključuje Miloš Kastratović.

Na pitanje da li bi ponovo radio za „Velesstroj“ izričit je da ne bi, a da je znao kroz šta će proći i koliko će zaraditi, ne bi otišao ni prvi put.

Filip Rudić (VOICE i Beta) 

Eto su se svi lepo razveselili u Moskvi, na Crvenom trgu, slaveći Dan pobede nad nacifašizmom (što se sada nekima čini preuranjenim slavljem, da je moglo i bolje, ali polako). Bio Toma (koji se još nije odrekao zvanja „četničkog vojvode“), marširala garda „srpskim strojevim korakom“ i već uobičajeno raspekmezivanje po medijima. Za to vreme događale su se neke druge stvari.

Hajde da vidimo gde smo ustvari prispeli. Kao prvo, naš Dan pobede ne pada devetog, nego petnaestog maja 1945, jer su naše snage do toga dana vodile žestoke borbe sa okupatorom i – naročito – domaćim izdajnicima na austrijskoj granici, oko famoznog Blajburga. Nacifašistički okupator i domaći izdajnici gledali se da se po svaku cenu predaju našim angloameričkim saveznicima u toj zoni dodira, bežeći pred opravdanim narodnim gnevom. Nije im bio neki pametan izbor: Britanci, prvi na liniji dodira, nisu imali razumevanja i vratili su ih našim partizanima, a sovjetske kolaborantske elemente poslali u SSSR, gde su gadno stradali, oni koji su uopšte stigli do tamo, to jest; uglavnom su ih pobili odmah. Ustaški režim izveo je – za sebe – dobar trik: povukli su sa sobom naivne civile iz Zagreba da im budu iza leđa dok oni beže. Mreža koju su oslobodioci tamo razapeli bila je puna velikih rupa, pa su se velike ribe i provukle, a sitne ribe stradale. Provukli su se: Ante Pavelić, Dinko Šakić i supruga, onaj Rojnica, Maks Luburić i poprilična ekipa njegovih zlikovaca; Mita Ljotić, vladika Nikolaj (danas svetac) i deo pratećeg tima; pop Đujić i dobar deo njegovih četnika, kao i gomila saradnika okupatora i drugih domaćih izdajnika. Ukratko: aljkavo obavljeno, drugovi. Pokojni Simo Dubajić pričao mi je još 1969. da on i njegove jedinice duže nekih tridesetak hiljada pobijenih oko Blajburga na tom terenu i to bi otprilike bila realna procena. Danas (od 1990.) neoustaški elementi u Hrvatskoj kukaju nad „stotinama hiljada“ pobijenih, mada na čuvenom blajburškom spomeniku nisu uspeli da nabroje više od 26 imena.

Zanimljivo je da na blajburške komemoracije ratnim zločincima i domaćim izdajnicima nikada nisu otišli ovi naši naslednici „Jugoslovenske vojske u Jugoslaviji“, „ravnogorci“ i ostali četnici-početnici na čelu sa Vukom Draškovićem. To je nepravda: ipak je tamo stradalo nekoliko hiljada četnika različitih pasmina koje su prethodno Pavelićeve ustaške vlasti snabdele urednim papirima i garancijama, salvus conductus, za prolazak kroz ostatak NDH. Dobro, ne moraju tamo oko tog Blajburga da se pojave baš istoga dana sa ovim novim ustašama; mogu koji dan ranije ili kasnije, ali – nema ih. To nije lepo. Evo, hrvatske vlasti, HDZ i SDP podjednako, ukazuju odgovarajuće sramotne počasti na tom Blajburgu ustašama, dok Jasenovac nekako sa zaziranjem odrađuju ritualno.

Tek tamo, oko Blajburga, pokazalo se jasno jednom za svagda da su svi narodni izdajnici, bez obzira na pasminu, bili saveznici. Tako se sa njima i postupilo – osim sa onima koji su umakli pred pravednim narodnim gnevom. Mita Ljitić toliko se žurio da umakne da je stradao u saobraćajnoj nesreći, jer vozač nije uvažio ograničenje brzine i uslove saobraćaja, a vladika Nikolaj očitao mu je opelo posle. Do dana današnjeg istoričarima nije jasno je li Mita Ljotić bio nikolajevac, ili Nikolaj ljotićevac; svejedno je svakako – bili su isti. Nikolaj je danas svetitelj SPC (eto im ga tamo), a Mita umalo da dobije trg u Smederevu; tako je i Marisav Petrović mogao da dobije ulicu u Kragujevcu (to je onaj ljotićevac koji je tokom streljanja izdvajao ko će pred mitraljeze, a ko će da pretekne). Svakome svoja sramota.

Nego, vratimo se na naš, pravi, Dan pobede – 15. maj 1945. NOV i POJ (Narodnooslobodilačka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije) od 9. do 15. maja imali su oko četiri hiljade poginulih u borbama sa odmetnicima, jer je svaki naoružani borac sila Osovine posle devetog maja po međunarodnom pravu bio odmetnik, a ne (po ženevskim pravilima) zaraćena strana sa svim pravima.

Hajde da sada razmotrimo jednu hipotetičku situaciju. Šta bi se bilo desilo da je kojim slučajem 1945. na vlast u Jugoslaviji bila vraćena Jugoslovenska kraljevska vlada iz londonskog izbeglištva, sa sve kraljem Petrom II? Na snazi su bili krivični i vojni zakonici koji propisuju smrtnu kaznu za zločine veleizdaje i saradnje sa okupatorom. Kako bi se proveli Draža Mihailović, Milan Nedić, Mita Ljotić, Kosta Mušicki i ostala banda? Podsećam da je početkom septembra 1944. Nj.V. Kralj Jugoslavije i Vrhovni komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini Petar II Karđorđević izdao naredbu toj vojsci da se ima staviti pod komandu NOV i POJ, što je izazvalo različite reakcije: neki su poslušali (pametan čovek ode u četnike, a vrati se iz partizana), neki nisu, a neki su se od muke ustrelili. Milan Nedić, Aćimoviće, Dragi Jovanović i ostali nisu tu sporni: oni su sarađivali sa okupatorom od početka, kao i Mita Ljotić. Draža Mihailović otkazao je poslušnost svom Vrhovnom Komandantu i Suverenu, kao i mnogi drugi četnici. Kazna je ista, sa mogućim olakšavajućim okolnostima: po Krivičnom zakoniku Kraljevine Jugoslavije iz 1929, član 105, propisana je smrtna kazna ili „večita robija“. Zakoni Kraljevine Srbije bili su još strožiji.

Zamislite sada pokušaj rehabilitacije Draže Mihailovića u slučaju da ga je sud Kraljevine Jugoslavije osudio na smrt i pogubio, sve po važećim pozitivnim zakonima i skroz lege artis. Da li bi se iko usudio da traži rehabilitaciju? Francuzi su tu bili veoma dosledni, da vas podsetim: pobili su što sudskim presudama, što „narodnim odisajem“ hiljade saradnika okupatora, pa se niko nikada nije usudio da traži njihovu rehabilitaciju. Maršal Peten, njihov Nedić, osuđen je na smrt, pa je pošteđen zbog duboke starosti. Italijani nisu bili mnogo milosrdniji, uostalom. Uzgred: Italijani su od 1943. do 1945, imali nekoliko partizanskih pokreta raznih političkih uverenja, ali se nisu tukli između sebe, već su tukli naciste i ostatak Musolinijevih fašista; između sebe su se tu i tamo potkradali, ali to je drugo. Norvežani su takođe bili strogi sa saradnicima okupatora, kao i drugi zaraćeni narodi Evrope.

Danas – na našu žalost i njihovu sramotu – razni istorijski revizionisti pokušavaju da nam objasne da su četnici i ustaše bili pobednici u Drugom svetskom ratu. Zašto? Zato što su bili antikomunisti pre vremena. E, pa čekajte: Drugi svetski rat bio je jedno, a Hladni rat nešto drugo, mada su se preklopili na neko vreme. Iz okolnosti da je Draža bio antikomunista ne može se nikako izvući zaključak da je bio i antifašista. To bi trebalo da bude jasno i tom nesrećnom sudu koji će za neki dan odlučivati o njegovoj rehabilitaciji: da pred Kraljevskim sudom ne bi prošao nimalo bolje.

Ali, to ćemo tek videti. Na naš Dan pobede, 15. maja 2015, čućemo i tu odluku suda, neka nam je Bog u pomoći.

(Autonomija)

Predusretljivi Evropljani

Jevreji – nakon što su se probili iz premoderne zatvorenosti – infiltrirali su se u evropsku kulturu i tamo su kao pojedinci stvarali svetovna dela, uključujući se u glavne tokove evropske umetnosti. Slika, pesma, muzika moraju u prvom redu da budu slika, pesma i muzika, i tek sasvim na kraju može da bude reči i o tome da je autor Jevrejin, što je sa stanovišta biografije zanimljiv momenat, ali kao estetička činjenjenica nije ni najmanje relevantna. Jevreje ne izdvaja ni elementarna klasifikatorska linija razdvajanja – jezik. Njihov govor, pa tako i književnost, jeste, naime, višejezičan. Jevreji su bili angažovani Evropljani, u Srednjoj Evropi oni su predstavljali Zapadnu Evropu, čak i ako su poreklom bili iz Istočne Evrope. U njihovom je interesu bilo da otkriju Evropu, da je povežu, i da naspram etničkih razgraničenosti naglašavaju univerzalnost kulture. Ukoliko je jedna zajednica prostranija i pluralnija, utoliko Jevreji mogu prirodnije da se situiraju u njoj. Ne treba zaboraviti, međutim, da su se Jevreji, upravo zbog toga što su bili osporavani i proganjani, razmileli po celom svetu, tragajući za boravištima u takvim zajednicama iz kojih neće biti ekskomunicirani. Tražili su mir i spokojstvo, ali su pritom, kao manjina, naučili da žive u uznemiravajućim okolnostima, pa su se i navikli na manjinske atitude. Zato im i nije lako da se ponašaju kao većina u jevrejskoj državi. Treba opstati i odbraniti svoje najbliže. Opstati i među drugima, i među svojima, prenoseći jednu baštinu koja uistinu pripada svima, svima onima kojima je ona potrebna, koji je žele: međutim, to nasleđe ipak pritiska, kao kakvo breme, pre svih, leđa Jevreja. Hteo to ili ne, ja sam jedan od naslednika. Mogu da se igram i žmurke: mogu da kažem poštaru kad mi donese na moje ime upućeno preporučeno pismo, da se adresat odselio. Nije neophodno primiti vest o prijatelju kojeg su ustrelili i gurnuli u Dunav. Zašto su, zapravo, i ubili tog prijatelja na dunavskom keju? Da li bi sad trebalo da ga i ja, iz istih razloga, zaboravim? Ali ako ne gurnem nazad u Dunav predstavu mog prijatelja, ona će svom težinom da nalegne na mene, i biću prinuđen da razmišljam o njemu, i o svemu što je u vezi sa njim.

Nasleđa su se ispreplela

Posle 1945. i komunizam je u suštini bio antijevrejski nastrojen, bez obzira na to što je bilo Jevreja i u partijskom aparatu, i u političkoj policiji. Jevrejskom građanstvu su izmakli tlo ispod nogu, učinivši upitnom njegovu egzistenciju. Pre Drugog svetskog rata Jevreji nisu u državnom sektoru, nisu u birokratiji nalazili temelje svoje egzistencije, već u privatnom sektoru, u industriji i trgovini, utemeljenih na privatnom vlasništvu. I zbog toga su i bili predstavljeni kao eksploatatori, kao klasni neprijatelji. Sledstveno tome, jedan poveći deo onih Jevreja koji su preživeli rat, 1945-1948. godine, i kasnije, kad je to već bilo moguće, napustili su zemlju. Komunisti i fašistički „strelasti krstovi” našli su se na istim pozicijama u borbi protiv građanštine, protiv bankarstva, veličajući telesni, fizički rad naspram intelektualnog rada. Novi antisemitizam, koji se širio ruku pod ruku sa neofašizmom, zajednički pothranjuje i antikapitalizam i antikomunizam. U antisemitizmu vrlo predano sarađuju levi i desni radikalizmi.

Jevrejsko nasleđe je od početka bilo prisutno u evropskom nasleđu. Ako bi sad Jevrejima rekli da pokupe svoje prnje i da se nose iz Evrope, Jevreji bi bili prinuđeni da ponesu sa sobom Bibliju, zbirku dela jevrejskih autora o Jevrejima, i samo s ovim jednim transferom ostavili bi iza sebe iznenađujuće golemu prazninu. Iz hrišćanske Evrope bi, na primer, nestalo hrišćanstvo. Ali ako bi iz jevrejske baštine trebalo izbrisati sve ono što su naučili od ne-jevrejskih umova, zbrka ne bi bila ni malo manja. Iz toga pak jasno sledi da su nasleđa nerazdvojiva.

Sa reči – na dela

Berlin, Prag, Varšava, Beč i Budimpešta (a mogli bismo još da nabrajamo gradove) procvetali su posle emancipacije Jevreja, a taj procvat nije mogao da bude ni homogen, ni jednobojan. Da ne bi bilo u njima Jevreja, trebalo je zamandaliti kapije i ograničiti nadmetanje. Oni gradovi iz kojih su Jevreji otpremljeni u smrt – nisu postali bogatiji. Što manje boja, utoliko više dosade. Potreba za kajanjem posle sedamdeset godina nije uistinu realna, ali greh, ako je zakopan pred tvojim kućnim pragom, svaki čas izbija na površinu, pa se ispostavlja da ga nije moguće ni prekoračiti, niti zaboraviti. Ako Nemci budu i nadalje aktivno učestvovali stvaranju Evrope, ako ne budu hteli namerno da se zatvore, moraće da primete one nekadašnje Jevreje koji su ranije pristupili tom poslu, preplićući što se preplesti može. I baš je to bio najveći greh Jevreja u očima nacionalsocijalista. Na početku bejaše riječ, formulacija namere da Jevreji budu izopšteni. I potom su posle reči usledila dela; zanat, umetnost ubijanja. Kako je moguće sa što manje ulaganja uništiti što više neprijatelja? Drugo lice pozitivnog kolektivizma je negativni kolektivizam: zajednica mrzi zajednicu. Holokaust je bio najviši stepen nacionalizma. Što je kolektivno hvalisanje histeričnije, utoliko je histeričnija i kolektivna mržnja neke druge zajednice. Nema se šta tu prenemagati, treba sve to srediti najkraćim putem, nema potrebe ulaziti u sitna crevca optužujući svakog ponaosob, već zbrisati celu tu bagru s lica zemlje jednom za svagda. Sećam se reči jednog klaničnog tehnologa: Odavde od stoke – u neobrađenom stanju – može samo njena rika, njeno mukanje da izađe. Međunarodna zajednica, Ujedinjene nacije, Evropska unija, nisu bile u stanju da se opredele, čijem će suverenitetu dati prednost: suverenitetu vlada ili suverenitetu građana. S obzirom na to da je Evropska unija i sama udruženje nacionalnih država, a ne evropskih građana, dostojanstvo etničkih i verskih manjina unutar tih država ni do danas nije postalo temeljno načelo ljudskog suživota.

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

U društvima sa nacionalističkom ideologijom kao ključnim legitimacijskim okvirom, antifašizam nije i ne može biti preovlađujuća vrednost. Relativizacija i banalizacija antifašističkog nasleđa u Srbiji traje već punih četvrt veka, još od rušenja druge Jugoslavije, utemeljene na antifašističkom vrednosnom konsenzusu. Preko 20 generacija se formiralo u društvu u kome vrednosti antifašizma ne samo da nisu bile dominantne, već su ustupile mesto idejama nacionalizma, ksenofobije, neofašizma, rehabilitacije kvislinga iz Drugog svetskog rata – što je za posledicu imalo nasilje, rat, zločine, pljačku, odsustvo bilo kakve društvene solidarnosti i ljudske empatije.

Negiranje i kompromitacija antifašizma, kao i glorifikacija nacionalističkih kolaboracionista nisu jedini uzroci istorijskog ponora pred kojim smo se kao društvo i kao pojedinci našli, ali su posebno bitni. Prećutkivanje i difamiranje vlastitog antifašističkog pokreta, rušenje i sistematska nebriga za spomenike NOB-a, masovna preimenovanja ulica i trgova (samo u Beogradu preko 900 imena), ukidanje praznika itd, ne svedoče o prošlosti, nego pre svega o sadašnjosti – čega jedno društvo iz svoje bogate i složene istorije želi i hoće da se seća, zavisno od vrednosne orijentacije koju namerava da neguje.

Treba li pomenuti poražavajuću činjenicu da je Srbija jedina država na postjugoslovenskom prostoru koja ne obeležava nijedan datum iz svoje antifašističke borbe.

Plansko i sistematsko zatiranje antifašističkog, partizanskog nasleđa u Srbiji počelo je krajem 80-ih godina prošlog veka, paralelno sa uzletom nacionalizma i počecima falsifikovanja istorije i rehabilitacije četničkog, kolaboracionističkog pokreta. U rat za koji se Miloševićeva Srbija spremala nije se moglo ući sa nadnacionalnim, antifašističkim i levičarskim tradicijama Narodnooslobodilačkog pokreta, utemeljenog na principima stvarne nacionalne ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda. Nacionalistička opozicija Miloševiću je bila čak i radikalnija u svom istorijskom revizionizmu. Generisanje mržnje, agresija i početak krvavog sukoba za ostvarenje velikodržavnih ambicija mogli su biti kompatibilni isključivo sa reafirmacijom vrednosti poraženog kvislinštva iz Drugog svetskog rata.

Utoliko se po ciljevima (stvaranje velike, etnički čiste države komadanjem susednih republika) i metodama (rat, zločini, etničko čišćenje) oružani sukob devedesetih nije puno razlikovao od rata koji su četnici pokušali da vode četrdesetih godina. Zbog toga je pitanje antifašizma ne samo problem odnosa prema Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, nego i pitanje odnosa prema ratovima iz 90-ih godina XX veka. Ne rehabilituje vladajući nacionalizam četnike zbog istorijske pravde ili istine, kako tvrde, ne čak ni zbog samih četnika i njihovog komandanta, već prevashodno zbog toga da bi njihova ideologija nastavila da živi rasterećena istorijske odgovornosti i stigme zbog kolaboracije sa fašizmom i počinjenih zločina.

Jer kada Draža Mihailović u instrukciji svojim komandantima Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću piše: „stvoriti Veliku Srbiju… čišćenjem državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata… čišćenjem Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa“ itd, teško da ima nekoga ko ne prepoznaje neprekinuti idejni kontinuitet, izražen kroz nepromenjene ciljeve te ideologije do ratova devedesetih godina.

Ipak, verovatno i dalje od režima iz devedesetih godina otišle su vlasti posle 2000. kada nastupa plima istorijskog revizionizma i pokušaja rehabilitacije četnika Draže Mihailovića, Milana Nedića i mnogih drugih protagonista osuđenih za kolaboraciju i masovne ratne zločine u Jugoslaviji počinjene tokom Drugog svetskog rata. Uporedo sa navedenim procesima, udžbenici istorije su nametali isključivo politički motivisanu interpretaciju navedenih zbivanja, odlazeći u istorijskom revizionizmu tako daleko da je prema novokanonizovanim tumačenjima istorije na kojima su se obrazovali učenici u tranzicionoj Srbiji, Draža Mihailović opisan kao čovek koji je „voleo francusku književnost“, dok je Tito u istoj kratkoj biografiji, sledstveno crno-beloj slici prošlosti, predstavljen kao „notorni agent Kominterne“.

Nakon toga sve grane vlasti su mogle da započnu naporan posao temeljnog falsifikovanja istorije Drugog svetskog rata i negiranja vlastitog antifašizma urušavanjem naučnih dostignuća ne samo jugoslovenske nego i svetskih istoriografija. Zakonodavna vlast je donosila skandalozne zakone, kojima je nametana revizionistička slika istorije; izvršna vlast je formirala (do 2012) specijalne državne komisije za kopanje zemnih ostataka Mihailovića i otkopavanje dokaza o navodno zločinačkom karakteru partizana; dok je sudska grana vlasti u zemlji koja je sinonim za bezakonje i odsustvo pravne sigurnosti, gubila silno vreme i novac kako bi oslobađala krivice dokazane ratne zločince i kolaboracioniste iz Drugog svetskog rata, proizvodeći pri tome najsramnija obrazloženja zasnovana na grotesknim i lako dokazivim neistinama i falsifikatima uz obilje elementarnog neznanja.

Nemali doprinos ironiji srpske situacije trebalo bi, prema najavama, da nam ponudi sudsko veće Višeg suda u Beogradu, jer će gotovo u dan na 70-u godišnjicu oslobođenja Jugoslavije od fašizma (15. maj 1945) verovatno rehabilitovati Dragoljuba Mihailovića, koga je i njegov vrhovni komandant, kralj Petar II Karađorđević, svrstao među one „koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti“.

Pri tome za racionalnog istoričara motivi kolaboracije ne mogu dovoditi u pitanje njeno postojanje, jer čak iako se različito vrednuje, ona objektivno ostaje kolaboracija i 1941. i 1945. i danas. Osim negiranja univerzalnih humanističkih vrednosti, etike, prava i pravde, Srbija bi tim činom bespotrebno sebi postavila ozbiljnu prepreku na putu evropskih integracija. Šta su Sovjeti i zapadni saveznici mislili o četničkom pokretu rekli su 1943. kada su im uskratili podršku zbog kolaboracije sa italijanskim i nemačkim okupatorima, bespoštednog rata protiv partizanskog pokreta i politike istrebljenja nesrpskih naroda; ali i kada su brojni strani novinari i diplomatski predstavnici prisustvovali procesu protiv grupe od 24 optuženika (među kojima je bio i Mihailović) za izdaju zemlje, kolaboraciju i ratne zločine prema civilnom stanovništvu.

Dalje, pitanje rehabilitacije komandanta četničkog pokreta najdirektnije se tiče i regiona i fragilnog mira i nestabilnih dobrosusedskih odnosa. Događaji tokom Drugog svetskog rata mogu se isključivo posmatrati u jugoslovenskom kontekstu; četnički pokret je delovao na gotovo čitavom prostoru te zemlje, a među ključne odrednice njegove ideološke i vojne delatnosti spada pitanje odnosa prema nesrpskom stanovništvu. Posebno teške, čak i međunarodne implikacije (između turske i britanske vlade), imali su četnički masakri nad Bošnjacima u Sandžaku i istočnoj Bosni, koji su imali genocidne karakteristike („istrebiti“, „očistiti“, „konačno rešiti“, „iskoristiti trenutak“, „kazniti“).

Takođe, zbog napred rečenog, Srbija bi još jednom pokazala i odsustvo bilo kakve potrebe za kritičkim samopreispitivanjem svoje uloge u ratovima devedesetih. A nenaučena lekcija iz prošlosti neretko pruža osnovu da se tragični događaji i pogubni velikodržavni projekti reafirmišu i ponove. Naravno, pod uslovom da se od njih uopšte odustalo. I naposletku, kako će eventualna odluka o rehabilitaciji biti primljena među građanima Srbije iz reda nacionalnosti koje su četnici predvideli za „konačno rešenje“ („kao naročito težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi“)?

Ipak, uprkos mnogo puta po medijima izgovorenih istorijskih neistina, kao i skupštinskih odluka izglasavanih sa idejom da se beskrupuloznom političkom trgovinom napravi dogovorna slika istorije, koju će svojim politički i ideološki motivisanim presudama i falsifikovanim obrazloženjima da utemelji domaće sudstvo – istorija Drugog svetskog rata se ničim ne može menjati sedam decenija posle njegovog završetka, jer kako je još Kant upozorio, ne može se ništa učiniti da se izmeni ono što je bilo. Protagonisti istorijskog revizionizma svojim odlukama „pišu“ istoriju, ali vlastitu, ostavljajući budućim generacijama pisane tragove o svom radu, svojoj ideologiji i svom intelektualnom i profesionalnom (ne)poštenju.

Saznanje o prošlosti se menja, ali ne i ona sama; međutim, i to saznanje se može menjati samo uz uvažavanje metodoloških okvira zanata istoričara, držeći se činjenica i izvora. Povratkom istorijskim izvorima trebalo bi još jednom ukazati da istoriju ne pišu ni sudije, još manje političari ili novinari, kao što je neće napisati ni današnji protagonisti dominantne i sveprožimajuće nacionalističke ideologije, koja bi svoje ideološke pretke i uzore, vojne i moralne gubitnike, da po svaku cenu upiše u redove antifašista. Istorija se piše čvrstim utemeljenjem u metodološkim pravilima i principima struke, uvažavajući fundamentalnu stajnu tačku zanata istoričara – raspoložive i relevantne istorijske izvore.

Istoriju četničkog pokreta „napisalo“ je njegovo vođstvo i komandni kadar svojim delovanjem, ideologijom, koliko i praksom, ali i relativno brižljivim čuvanjem svoje dokumentacije. Savremeni ideološki i politički revizionizam u Srbiji, kao rezultat sprege akademskog revizionizma i državne revizije prošlosti (posebno izražene do sredine 2012) utemeljen je upravo na sistematskom brisanju iz pamćenja i upornom negiranju ili falsifikovanju navedenih izvora.

Na sudskom veću Višeg suda u Beogradu 14. maja mnogo je veća odgovornost od uobičajene, jer su na kocki ne formalno pravna pitanja, ne čak ni pitanja istorijske interpretacije, već karakter društva koje gradimo. Kao što je primećeno i za Nirnberški proces (kome bi se moglo naći i više formalno pravnih nedostataka, pa nikome ne pada na pamet da ga poništava), bilo je zamišljeno da se „održi mnogo dublja lekcija iz istorije nego što su dela pojedinačnih optuženika zahtevala“. Rehabilitacijom vođe četničkog pokreta, Srbija bi se objektivno identifikovala sa poraženom stranom u Drugom svetskom ratu. Dalekosežnost tog čina nije moguće ni apstrahovati ni negirati, jer bi to utvrdilo moralni relativizam koji će srpskom društvu u budućnosti doneti nove i teško savladive hipoteke. Ako se navedena rehabilitacija dogodi, a i Hrvatska je ovih dana pokazala tendenciju da Blajburg ponovo u kulturi sećanja isprednjači u odnosu na Jasenovac, jasno je da se dve važne zemlje regiona opet udaljavaju od vlastitih antifašističkih temelja na kojima je bila konstituisana Jugoslavija.

Ipak, možda u svemu tome i ima neke istorijske pravde – Narodnooslobodilačku vojsku, jugoslovenske partizane i njihovu antifašističku pobedu, prepoznatu u čitavom svetu, najbolje je ostaviti Jugoslaviji, koja je na vrednosnoj platformi te pobede i obnovljena, da se njome ne bi koristile savremene intelektualne i političke elite koje je niti razumeju niti prihvataju. Njihovi ideološki uzori bili su na drugoj, od samo dve strane u Drugom svetskom ratu.

(Novi Magazin)

Koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina ocenila je kao skandaloznu odluku Višeg suda u Beogradu da rehabilituje četničkog komandanta Dražu Mihailovića i ocenila da se Srbija na taj način odrekla antifašizma.

„Ovom odlukom su rehabilitovani i zločini koje su kvinsliški četnički odredi kojima je rukovodio Draža Mihailović, a po njegovoj naredbi, izvršili na području nekadašnje Jugoslavije, o čemu postoje mnogobrojnih dokazi“, navodi se u saopštenju za javnost.

Ocenjuje se da iza sudske odluke „neprikriveno stoji“ politički vrh zemlje, s ciljem da se opravda i zajednički zločinački poduhvat iz devedesetih godina prošlog veka, a koji je praktično predstavljao nastavak deklarisane politike Draže Mihailovića i njegovih četničkih odreda.

„Rehabilitacija Mihailovića svakako će značajno unazaditi saradnju među zemljama u regionu, a Srbija je njome susedima i svetu poslala simboličku poruku da ne odustaje od politike koja je dovela do strašnih ratova tokom devedesetih godina“, navodi se u saopštenju.

Ocenjuje se da je rehabilitacijom Mihailovića Srbija ponizila žrtve etničkih čišćenja koje su sproveđene po njegovim naredbama tokom Drugog svetskog rata.

„Ova sramna odluka predstavlja logičnu posledicu Izmena Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, koji su u potpunosti izjednačeni pripadnici partizanskog i četničkog pokreta“, piše u saopštenju.

Građansku Vojvodinu čine Centar za regionalizam, Građanska akcija Pančevo, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Zelena mreža Vojvodine, Centar za razvoj civilnog društva, Građanski fond Panonija, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Centar za interkulturnu komunikaciju i Vojvođanski građanski centar.

(Autonomija)

Šta reći ili napisati, što oni među nama koji znaju za stid već nisu rekli i napisali povodom jezivog događaja – rehabilitacije Draže Mihailovića?

Ko se danas u Srbiji oseća postiđeno? Ko se oseća odvratno, poraženo? Kome su srušene iluzije da će Srbija ipak smoći snage da se izvuče iz kleronacionalističkog ludila – iz četništva – koje je razaralo i sramotilo Srbiju zadnjih četvrt veka? Stide se i odvratno se osećaju oni koji su i do sada bili društvena margina, koje je zgrožavalo ludilo srpske politike i dominantne kulture koje je civilizacijski unazadilo Srbiju. Rehabilitacija Draže Mihailovića razveselila je kleronacionaliste svih fela i staleža. Od kafanskih i uličarskih zgubidana do akademika i vladika. Na sve sramote zadnjih decenija – a ima ih iha-ha – politikantska rehabilitacija Draže Mihailovića je samo simbolična kruna. Očekivana.

Šta je smisao najnovije sramote Srbije?

Korifeji kleronacionalizma i revizije istorije Drugog svetskog rata na ovim prostorima, govorili su i govore o „ispravljanju komunističkih laži“ o antifašizmu, o tobože dva antifašistička pokreta u Srbiji. Onom „prvom, pravom patriotskom, Ravnogorskom “ i onom partizanskom, koji se gura na margine kao kužno mesto nacionalne istorije. Tu pseudoistorijsku podvalu i ogroman moralni pad, to srljanje u zlo, iznedrilo je „događanje naroda“. Iznedrila je revolucija ološa. Politikantske reinterpretacije istorije odavno su zaposele udžbenike i školske programe. I šire od toga, postale su dominantno mesto skoro celokupne srpske politike i javnog života. Odavno se ovde peva – ne samo pod pijanim šatrama – „Od Topole, od Topole“, „Spremte se spremte četnici“ i slične profašističke budnice, koje su mobilisale mase za sramne ratove devedesetih.

Upravo je odbrana tih sramnih ratova suštinski smisao farse rehabilitacije Draže Mihailovića. Mihailović je zgodan simbolični povod, spona iste zločinačke politike od četnika kojima je bio na čelu, do zločina Miloševića i njegovih ratova.

Rehabilitacija Draže Mihailovića je pljuvanje po žrtvama – onovremenim i ovovremenim – iste zločinačke politike. Ona je prst u oko susednim narodima. O kakvom pomirenju Srba sa susednim narodima je onda uopšte moguće govoriti? O kakvom uljuđenju i evropeiziranju Srbije je uopšte reč? Zagovornicima četničke ideologije, ma koliko tu ideologiju šminkali, i nije do pomirenja naroda u regionu, do uljuđenja Srbije i njezinog uključenja u zajednicu sređenih evropskih društava. Ovde je reč o nemoralu, beščašću, o primitivizmu i borbi za vlast po svaku cenu. Sudskom farsom nije rehabilitovan samo Draža Mihailović nego se više ciljalo na rehabilitaciju četničke državne ideologije. Moljevićeve „homogene Srbije“. One iste ideologije koja je bila vodilja ratova devedesetih. Pokazalo se – i pod Mihailovićem i pod Miloševićem – da je ta ideologija zločinačka. Njezina realizacija ni pod jednim ideologom ne može proći bez masovnih zločina. O tome da je neostvariva i pogubna i po srpski narod, da i ne govorimo.

Demokratska javnost Srbije i susednih država zgroženi su sudskom farsom i rehabilitacijom zla. Mnogi će zbog toga na Srbiju gledati kao na kužno mesto koje rehabilutuje zlo i zločinačke ideologije. Kakvo li smo to društvo? Koliko li će mladih i obrazovanih ljudi posle ove sramote napustiti Srbiju?

(Autonomija)

Jazzik, jedan od retkih subotičkih festivala (uz Festival Pozorišta za decu, Festival evropskog filma, Desire Central Station i možda jos neki manji) koji izlaze iz okvira folkloraškog iživljavanja nad ukusom i zdravim razumom, ove godine nije dobio ni simboličnih stotinu hiljada dinara, sa koliko su ga pre godinu dana “počastili” multinacionalistički vlastodršci. Jazzik će se ove godine, početkom novembra održati šesti put, ali je njegova kratka istorija Suboticu počastila imenima o kakvima ljubitelji ovog žanra koji posećuju slične festivale mogu samo da sanjaju. Na krilima Jazzika zaživeo je konačno i jedan normalan klub, “Blues Time”, koji je svojevrsno muzičko utočište onima sa nešto malo više afiniteta prema muzici. “Blues Time” je ujedno i mali fenomen, pošto van samog gradskog jezgra u Subotici retko šta funkcioniše. U centru možda postoji još jedno ili dva mesta za izlaske u koja ne zalaze žene sa plastičnim ustima, noktima i cipelama, te obrvama koje se skidaju umivanjem, kao i muškarci u trenerkama (u boljem slučaju izgledaju kao neki od od onih estradnjaka sa nadimcima do četiri slova). Gradska vlast očigledno, želi i više od statusa quo, želi da ubije sve što nije versko ili folkloraško ili bar poniklo iz političkog plašta multinacionalista na vlasti. To nam bar poručuju oni koji su dodelili novac po konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti kulture.

Kada se svedu računi, koncept “grad festivala” pretvorio se suštinski u silovanje grada. Silovanje sistematski sprovode tri selendre podeljene među multinacionalistima, iz godine u godinu, zauzimajući dobro proverenim receptom, agresivnošću (računajući na vaš lep kućni odgoj), sve veći prostor, ali i sve veće parče kolača koji deli grad. Prvo je to bilo stidljivo, prodavalo se pod najeksploatisanijim subotičkim brendom – multikulturalnošću. Kulminiralo je nečim što oni nazivaju “Zavičajni dani”, koji će samo iz gradskog budžeta ove godine biti podržani sa 2.6 miliona dinara. Sudeći prema rezultatima konkursa, zavičaja ćemo se nagledati i naslušati u najrazličitijim oblicima. Osim Dana Nikole Tesle (već se bojim šta to tačno znači), niti jedan program koji su ponudila udruženja sa nacionalnim predznakom nema građanski karakter. Zavičajci (ovoga puta srpski) su se vešto podelili, te deluju u koaliciji niza udruženja u čijim se nazivima pominju i doseljeni Srbi, Ličani, Banija, Kordun, Lika, Hercegovina, pa čak i neki savez srpskih udruženja koji stoji iza “Zavičajnih dana”, a čija se registracija (i nisu jedini među dobitnicima) ne može naći na sajtu APR-a. Za Vojvodinu više nema mesta ni u kulinarstvu, jer će grad sufinansirati i knjigu “Zalogaji sećanja”udruženja Ličana “Lika”.

Slične programe i podjednako impresivan nivo kulturnog uzdizanja građanima su ponudili aplikanti iz drugih nacionalnih (i verskih) zajednica (uz par časnih izuzetaka), ali ne nedostaje ni drugih tradicionalnih vrednosti multinacionalista iz subotičke vlasti, poput nepotizma, zahvaljujući kojem se na spisku sufinansiranih, na primer (a ima još primera), našao i sin zamenika predsednika Skupštine Grada Mirka Bajića.

Vaskrsao je i bivši urednik zloglasnog nedeljnika Dani, Milutin Mitrić, koji je devedesetih godina bio deo ratne mašinerije Slobodana Miloševića. Nagrađen je sa pola miliončeta, za poduhvat preduzeća sličnog imena (Magazin Dani) za organizovanje Dana karikature.

Zlatna medalja ispisana rukom: Subotica u Bijeljini i Bijeljina u Subotici

Posebno zanimljiva je činjenica da je hor Srpske pravoslavne crkve (inače institucija poznata po siromaštvu) dobio 1.340.000 dinara (DA DOBRO STE PROČITALI) za učešće na festivalu u Nici (340.000) i drugim manifestacijama (200.000), kao i za organizovanje spasovdanskih svečanosti (800.000). Grad će, bogobojažljivo, podržati i publikaciju hora sa dodatnih šezdeset hiljada dinara. Osim osvojene zlatne medalje na takmičenju u Bijeljini, na internet pretraživačima ne postoji niti jedan drugi podatak o rezultatima ovog hora. Poznavaoci horske muzike znaju i da zlatna medalja po pravilu ne znači prvo mesto, već se bronzane, srebrne i zlatne medalje dodeljuju svim horovima koji osvoje određen broj bodova. Iz vesti koja je objavljena nije vidljivo da li je to zlato podrazumevalo i prvo mesto na takmičenju, čiju diplomu impresivnog dizajna prenosimo zahvaljujući jednom lokalnom internet portalu koji je i objavio vest.

Šta su, uostalom, “Grammyji” čiji su nosioci gostovali na Jazzik festivalu , spram Bijeljine? “Grammy” je uostalom produkt trulog, neprijateljskog zapada, koji im je mrskiji od svega, osim kada svoju decu šalju tamo na školovanje ili na leto udišu vazduh na Azurnoj obali.

(Autonomija)

Skresali smo Ujedinjenim nacijama u brk

Koaliciona vlada Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara (plus penzioneri, palmisti, novosrbijanci, julski levičari), žestoko je iskritikivala ombudsmana Sašu Janovića koji je postavio na osetljivim mestima nekoliko osetljivih pitanja. Visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska pava izrazio je zabrinutost zbog sve jačih pritisaka vlasti na srpskog ombudsmana. Igor Mirović, jedan od najistaknutijih vojvođanskih lidera nekadašnjih Šešeljevih radikala, žestoko je uzvratio: Janković je zlonameran. I gotovo! Dodao je još samo to da je spreman da preuzme ulogu predsednika vlade Autonomne pokrajine Vojvodine. Johanes Han, komesar Evropske unije za proširenje i dobrosusedsku politiku pružio je u ime Evropske unije punu podršku ombudsmanu Jankoviću. Zar članovi vladajuće koalicije ne misle da (i) na ovaj način odlažu početak pregovora o pridruživanju? U redu, neka o tome brine premijer, meni su zanimljivije rasprave penzionera na njihovom omiljenom sastajalištu, u senci jednog stabla pored kioska na Bulevaru. Slažu se da je nekadašnji šešeljevac Mirović dobro izribao Ujedinjene nacije, ali su mišljenja u pogledu njegove premijerske pozicije bila podeljena. Deo „saveta staraca” smatra da je Mirović odličan kandidat, od njega bi bolji mogao da bude jedino sam Šešelj. Druga grupa je pak uverena da bi se na tom mestu najbolje snašao (i polazao) nekadašnji miloševićevac, Radoman Božović. Otkud im sad Božović? – pitao sam se pomalo iznenađen. Nikako nisam mogao da dokučim logiku penzionera, pa sam naprosto skinuo to pitanje s dnevnog reda. Mogao sam se se pitati, naime, zašto baš Mirović. Odluka je na glasačima – Mirović, dakle, ili Božović. Možda neki treći?

Na neoliberalnim šinama?

Prinuđen sam, donekle, da se korigujem, nažalost, samo donekle. Pre nekoliko dana sam razglabao o tome da je u manjinskoj zajednici osećanje solidarnosti na umoru. Kao ključni dokaz poslužio mi je program ekonomskog razvoja Saveza vojvođanskih Mađara, odnosno ona bumfordovska paradigma koja simbolizuje sumu od upadljivo mnogo miliona evra. Po ovom neoliberalnom konceptu, nekoliko mađarskih tajkuna ili of-šor kompanija, dalekosežno će popraviti nemili položaj mađarske manjine. Ako naši političari tako misle, a zašto ne bi tako mislili, neka im bude. Međutim, ovu ideju današnji ekonomisti ne samo da osporavaju, već tvrde da ona izravno vodi u ekonomsku i socijalnu krizu. Jer šta se dešava u današnjem kapitalističkom sistemu? Dokazana je činjenica da po logici ovog sistema bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. I da uopšte nije neophodno ovaj proces dodatno stimulisati, i to novcem poreskih obveznika. Pretpostavljam, odnosno, verujem, s razlogom, da bi podrška porodičnim i malim preduzećima, zadrugama danskog tipa i humanom kapitalu bilo (ili bi moglo bi da bude) od veće koristi. Imam ozbiljne nedoumice, pa i sumnje, po tom pitanju, jer (a treba i to priznati!) ovu neoliberalnu ekonomsku politiku vojvođanska mađarska književna, umetnička i medijska intelektualna elita nije osporila, niti je to učinila na fondacije priključena kulturalna nomenklatura. Stiče se utisak da je kod nas sasvim izumrla socijalna osetljivost. Naši političari izražavaju svoje duboko žaljenje, ponekad proliju i krokodilske suze, ne libe se ni da se javno vajkaju, ali nepokolebljivo ustrajavaju na neoliberalnoj ekonomskoj politici.

Za mene to nije nikakvo iznenađenje, jasno je da nemaju izbora, moraju nastaviti ovim putem, jer je i vlada, u kojoj participiraju, takođe neoliberalna, vodi restriktivnu politiku, ne oporezuje u većoj meri bogate, već kažnjava penzionere. Apsurdno je da smo u ime nacionalnih interesa primorani da podržavamo jednu ili drugu koalicionu stranku. Dakle, moram da se korigujem, naposletku su se ipak javili oni koji misle da ne treba podržavati of-šor kompanije, niti one koje nisu na egzistencijalnom minimumu, već pre svih male i porodične preduzetnike. Samo što se ne može zaobići ni činjenica da su ovi kritičari, svi redom, bez ikakvih javnih funkcija, i da vladajuća stranka nema u njih poverenja. S druge strane, pada u oči da ljudi na rukovodećim pozicijama u kulturnim ustanovama, oni koji uživaju poverenje partije, glavni urednici, direktori, upravnici itd. ćute kao ribe. U suštini, dakle, ne raspravlja se o jednom ili drugom partijskom programu. I to više nije stranačko pitanje. To je pre svega pitanje jednog sistema vrednosti u jednom nadasve dramatičnom razdoblju života vojvođanskih Mađara.

Da li se kičma uspravlja?

Već sam zapisao u ovom dnevniku da se u javnom, odnosno duhovnom životu vojvođanskih Mađara – vreme zaustavilo. U partijskim listovima već godinama isti ljudi su govorili i nastavljaju odlučno da govore jedno te isto, na jedan te isti način. Nije nedostajalo ni samohvalisanja političara. Pojavili su se mladi talenti, ali su ubrzo i utihnuli. Unutrašnji egzil? Strah? Bezizglednost? Ne želim da nagađam, jednom će to i sami da ispričaju. Tragom misli Lasla Nemeta, nisam slučajno ponavljao sve češće „bezbolno slamanje kičme”. Ovog proleća kao da lahore neki sveži vetrovi. Da li će se desiti, da po cenu, doduše, ne malog bola, kičma uspravi? Da li ćemo u neko buduće vreme ovaj period pominjati kao „vojvođansko mađarsko proleće”?

maj 2015.
Preveo Arpad Vicko